Make your own free website on Tripod.com

II. ПОМЕНИ СРПСКОГ [И ХРВАТСКОГ] НАЦИОНАЛНОГ 

ИМЕНА У ЗАКАРПАТЈУ И ПОЛАБЉУ

Прво историјско-географско подручје око којег нема за сад већих сукобљавања између званичних и алтернативних историографских праваца, јесте подручје Закарпатја и Полабља. Сукоб се јавља тек око теорија да ли је српско, односно хрватско национално име на овим подручјима аутохтоно или донесено са стране, и ако је донесено, поставља се питање са које стране? Као прво, треба нагласити да се ради о веома великом географском простору (далеко дужем по линији исток-запад него север-југ), које се протеже по дужини од Шумовитих Карпата (Лесистые Карпаты) на истоку, до реке Лабе (Elbe) на западу. Обрада извора који помињу Србе и Хрвате на овом поднебљу, представља логичан наставак обраде могућих српских и хрватских помена у антици.

Историјска грађа везана за ову проблематику на наведеном поднебљу је у знатној мери боље очувана у односу на ону из античког периода. Тако су поред простог помињања, из поменуте грађе познати и ужи детаљи нарочито српске историје у Полабљу, па се може конструисати приближно верна хронологија историје полабских Срба до данашњих дана. Српско национално име се иначе помиње врло рано на широком подручју од Шумовитих Карпата до Полабља, како је већ назначено приликом обраде могућих помена Срба у антици. Захваљујући сплету историјских околности, у Закарпатју је релативно брзо замрло, док се у Полабљу очувало и до данашњих дана (Лужички Срби). Са друге стране, хрватско национално име је једно време егзистирало у Закарпатју, да би почетком XI века нагло замрло, чувајући се тек фрагментарно у делима појединих средњевековних и нововековних хроничара, као и у називима топонима.

Велика већина историјске грађе (сем српских извора од XVI века), написана је од стране писаца који нису имали српску односно хрватску националну свест, тако да их ми због тога убрајамо у стране изворе. Као што смо раније навели, основна мана страних извора је у њиховој тежњи за (углавном несвесним) уопштавањем, усред разних фактора. Поред тога код великог броја извора се јавља прикривена или неприкривена пристрасност на културном, верском и етничком плану. Нарочито се то односи на франачке/немачке изворе, везане за полабске Словене уопште (тиме и полабске Србе). Када је реч о топономастици у историјској грађи, може се слободно рећи да су скоро сви топоними који упућују на српско или хрватско национално име у овом случају апсолутно релевантни за ово разматрање.

СРБИ У ЗАКАРПАТЈУ И ПОЛАБЉУ

Присталице теорије о Словенском пореклу Срба углавном се слажу да управо у Полабљу треба тражити српску прапостојбину. При том се највише позивају на данашње фактичко стање (Срби су словенски народ), чињеницу да се полабски Срби помињу знатно раније и чешће током раног средњег века него балкански Срби, као и поједине фрагментарне изворе који говоре о досељавању Срба на Балкан. При том се олако прелази преко историјске грађе која помиње могуће српско национално име у античком периоду, као и преко очитих лингвистичких разлика између полабских и балканских Срба, у односу на друге словенске језике.[1]

На другој стани, алтернативна српска историографија користи мањи део историјске грађе (између осталог и доле наведене), која помиње Србе у Полабљу, у циљу доказивања српског порекла свих Словена (и неких несловена). При том се позива и на део грађе која помиње могуће српско име у антици, као и на бројне тешко провериве поставке и налазе помоћних историјских наука.

Званична историографија сматра да су простор Полабља првобитно насељавала германска племена. После велике сеобе германских племена на запад, у Полабље почињу све више да се насељавају Словени са истока. Највећа прекретница у том насељавању била је 531. година, кад је после пораза у битци на реци Унштрут (Unstrut) против Франака, пропала до тада јака држава германских Тиринжана. Убрзо после пада државе Тиринжана, 535. Франци освајају и државу германских Бавараца. Западни део територије државе Тиринжана до река Лабе и Сале заузели су Франци, а у источном делу су се населила словенска племена, која асимилују остатке Германа на том простору.

Полабски Срби су првобитно населили области између река Сале (Saale), доњег тока Хафела (Havel) и његове притоке Шпреје (Sprjewja, Spree). Данашња територија полабских (или Лужичких) Срба по имену Лужица (Łužica, Łužyca, Lausitz) обухвата само подручје између Лабе и Одре у троуглу између градова Дрездена, Берлина и Франкфурта на Одри. Област Лужица се дели на Горњу Лужицу (Oberlausitz) и Доњу Лужицу (Niederlausitz). Центар Горње Лужице је Будишин (Budyšin, Bautzen), а доње Хотјебус (Chośebuz, Cottbus). Будући да Лужички Срби и данас постоје као свесна етничка група у данашњој Немачкој, њихово име се релативно континуирано јавља у читавом историјском периоду до данашњих дана. Због ове чињенице, као и констатације да питање полабских Срба, и њихове територије није историографски спорно, обрађиваћемо само њихове најстарије и најзанчајније помене, као и потенцијалне помене на територијама на којим је данас национално име полабских Срба ишчезло.

Још раније смо напоменули да је у другом делу студије поменут извор Вибија Секвестера, из средине VI века, који први помиње могуће српско име у облику топонима (Albis Germaniæ Suevos a Cervetiis dividit) у данашњем Полабљу, али овај извор је у великој мери нејасан. Док конкретно овај назив више подсећа на хрватско него на српско име, томоними који се изводе из овог извора су несумљиво српски, па због тога највећи број историчара се слаже да управо у овом извору треба тражити први помен Срба у Полабљу.

Срби у Полабљу су заједно са другим словенским племенима побудили пажњу западних хроничара тек у времену кад су први хришћански (највише ирски и англосаксонски) свештеници почели да шире хришћанство међу до тада паганским Германима у данашњој Немачкој, и нарочито у другој половини VIII века, када је Франачка држава под владарима Каролинзима почела своју експанзију на исток.

Први сигурни извор који помиње Србе у Полабљу је из 632. Франачки хроничар Фредедгар Схоластик (Fredegarius Scholasticus), у делу Chronicum (најстарији потпуни препис из XVI века):

извод из: Frededgarii Chronicum 68:

... Etiam et Dervanus dux gentis Surbiorum, quæ ex genere Sclavorum erant et ad regnum Francorum iam olim aspexerant se ad regnum Samonis cum suis tradidit...[2]

Овај помен представља први поуздани помен Срба у Полабљу. Извор је везан за у историографији веома познати словенски племенски савез кнеза Сама (623.-658.), у који су поред Полабских Срба били укњучени Словени на територијама данашње Чешке, Моравске, Корушке, Штајерске, западне Мађарске и Словеније. Исти аутор Србе помиње у свом другом делу Historia Francorum ("Историја Франака", завршеном 642.), где их географски смешта између река Сале и Лабе и везује за наднационална имена Словена или Венда (Quidquid inter Salam et Albim terrarum iacet a Venedis Sclavis qui et alio nomine Sorabi dicti, inhabitatum videbimus).[3]

Самов племенски савез разнородних словенских племена, успешно се супроставио аварском притиску са истока, као и франачком са запада. Франачки краљ Дагоберт I претрпео је неуспех 631. кад је покушао да покори словенска племена. После смрти кнеза Сама, племенски савез се распао, али су унутрашњи проблеми захватили како Франачку краљевину, тако и Аварски каганат, те су све до средине VIII века словенски народи у Полабљу били поштеђени притисака са стране. Самим тим, до тог времена не постоје сачувани извори који помињу полабске Србе.

Следећи извор који помиње полабске Србе, настао 741, су Привилегије Вирзбуршке епископије (бискупије), у коме се интересантно, раздваја вендско, словенско и српско име (In Privilegiis enim Wirceburgensibus aliquibus mentio fit Winidorum, Slavorum, Serborum, Mainwindorurum ac Radenwindorum, qui Parochi atque Bargilti voncatur quod Parochis sive Sacerdotibus censu obnoxii essent...).

Укратко, савремена историографија се углавном слаже да се под именом античких Венета у ствари крије ранији назив за Словене. Још је увек међутим спорно порекло овог назива. У другом делу ове студије смо напоменули да српска алтернативна историографија стоји на становишту да назив Венет или Венд потиче од назива Инд (то јест из Индије), док званична историографија сматра да је Венет заправо искварени латински облик назива Венд, а који представља назив којим су Германски народи називали Словене (па је тако преко германских језика тај назив остао забележен у античким изворима као Венет).

Неспорна је ипак чињеница да су у историјској грађи Вендима (Winid, Wend, Windish, Wand, итд.) Германи називали уопштено све словенске народе.[4] Овај назив међутим, попут назива за Словене у латинским (Sclavos, Sclavorum, Sclavoniæ...), у грчким (Σκλάβοι, Σθλάβοι, Σκλαυηνί...), арапским (Saqālib, ف ﻼﺳ), италијанским (Schiavone) и мађарским (Tóth) изворима, је у највећој мери одраз уопштавања несловенских хроничара, историчара, писара, канцелара итд. То уопштавање је углавном објективне природе и оно се јавља услед различитих разлога (незаитересованост, необавештеност...), али се оно међутим јавља и за оне Словене који су услед константне несловенске доминације над њима, почели да губе своју изворну националну кохезију, па их поменути несловенски извори почињу да бележе под наднационалним горе наведеним називима.

Стога, извор Привилегија Вирзбуршке бискупије, представља први својеврстан доказ да је српско име од свих других словенских имена на подручју Полабља имало јачи степен кохезије. Та јача кохезија се опет тумачи на различите начине. Први ту кохезију само констатују као такву, други сматрају да је она управо доказ српског порекла свих словенских народа и племена, док трећи стоје на становишту да је она одраз несловенског елемента, како на то у доброј мери упућују и могући помени Срба у антици, а какав је уосталом то случај и са неким другим словенским народима.

Поред наведеног, овај извор има и још једну конотацију. Наиме, чињеница да се град Вирзбург налази знатно западније од подручја на ком се српско име помиње у другим изворима, потакла је хипотезу код једног броја српских историчара да су Срби насељавали далеко ширу област на западу, него што се то иначе сматра. Мада се стварно такав закључак може извести из овог извора, треба узети у обзир да сем овог, готово сви други извори своде српско име на подручје источно од река Лабе и Сале. Корисно је напоменути да је у то време новооснована бискупија у Вирзбургу била тада најистуренија хришћанска бискупија, чије је оснивање било намењено управо ширењу хришћанства на што већем пространству. У историји хришћанства је забележен велики број сличних случајева, када су новоосноване епископије (бискупије) добијале велику територијалну јурисдикцију на територији насељеној нехришћанским становништвом. Као некакав логичан закључак се намеће констатација да граница на Лаби и Сали (која се најчешће помиње у изворима), сигурно није била стриктна етничка граница до које се српско име простирало, али оно је западно од тих река било мањинско и брзо се изгубило, па се стога у другим изворима и не помиње.

Доласком династије Каролинга на власт 751. Франачка држава постаје најзначајнија западноевропска краљевина, која почиње да проводи политику доминације у континенталној западној Европи, и паралелно са тим да се поставља као заштитник интереса западног (римског) хришћанства. У духу те политике, Каролинзи постају најзначајније средство западног хришћанства у покрштавању до тада још паганског дела Германа (Баварци и Саксонци). Саксонце (који су живели северно од Тиринжана) Франци су коначно уз помоћ словенског племена Бодрића, потчинили 783. године. Као противуслугу, Франци ће 789. да зарате са непријатељима Бодрића, словенским племеном Љутића, а у томе су им управо помагали Бодрићи и Срби. Од тог времена, франачки и касније немачки владари почињу константно да проводе политику ширења на исток (Drang nach Osten), највише се користећи међусобним непријатељствима словенских народа и племена.

После потчињавања Љутића, дошао је ред на полабске Србе. Напади страних војски, међусобни ратови, одбијање плаћања данка и устанци на простору између Сале и Лабе помињу се у писаним изворима до XII века 30-так пута. Током VIII и IX века било је предузето 14 франачких (касније источнофраначких или немачких), војних похода на територију полабских Срба. Са друге стране, српска и остала словенска племена су често упадала и пљачкала по областима Саксоније и Тирингије.

Све ове догађаје добро описују Фулдански анали или Анали Источнофраначког краљевства (Annales fuldenses sive Annales regni Francorum orientalis), који представљају сложен историјски извор, и један од најзначајнијих за историју Франачког и Источнофраначког краљевства. Његови главни аутори су Ајнхард из Фулде (Einhard de Fuld, 770.-14/03/840.), Рудолф из Фулде (Ruodolfo de Fuld, 865.) и Мајнхард из Фулде (Meginhard de Fuld, 888.), а поред њих у Анале спадају и његови допунски делови, као и касније допуне. Анали први пут помињу српско име кад говоре о походу Франака против Љутића:

извод из: Annales regni Francorum orientalis DCCLXXXIX (789.):

... Domino largiente supradictos Sclavos sub suo dominio conlocavit. Et fuerunt cum eo in eodem exercitu Franci, Saxones; Frisiones autem navigio per Habola fluvium cum quibusdam Francis ad eum coniunxerunt. Fuerunt etiam Sclavi cum eo, quorum vocabula sunt Suurbi, nec non et Abotriti, quorum princeps fuit Witzan. Ibique obsides receptos, sacramenta conplurima, Domino perducente Franciam pervenit...

Овај део анала је упечатљив, јер доказује да су само три словенска национална имена била у то време раширена на цело Полабље (Срби, Бодрићи и Љутићи). Такође како видимо, Анали у овом, као и у каснијим случајевима везују словенско наднационално име за све три ове групације.

После ових помена који уопштено говори о Србима на овој територији, у овом, као и касније написаним изворима који говоре о овим догађајима, почињу да се у изворима јављају имена многобројних словенских племена у Полабљу, на територији за коју први извори наводе да је насељена Србима, Бодрићима и Љутићима. Српско име се на овој територији додуше помиње релативно често, али у извесној мери оно се претвара у групно име за ова племена (или бар за део ових племена) од којих су најпознатија Лужичани, Милчани, Гломачи, Далеминци, Њижићи, Суселци (по некима део Љутића), Колендићи и други.[5] Први велики устанак против франачке власти, полабски Срби су подигли 806. године под вођством кнеза Милодуха. Устанак је угушен наредне 807. године:

извод из: Annales regni Francorum orientalis DCCCVI (806.):

... Theodonis palatio per Mosellam et Rhenum secunda aqua Noviomagum navigavit ibique sanctum quadragesimale ieiunium et sacratissimam paschæ festivitatem celebravit. Et inde post non multos dies Aquasgrani veniens Karlum filium suum in terram Sclavorum, qui dicuntur Sorabi, qui sedent super Albim fluvium, cum exercitu misit; in qua expeditione Miliduoch Sclavorum dux interfectus est, duoque castella ab exercitu ædificata, unum super ripam fluminis Salæ, alterum iuxta fluvium Albim. Sclavisque pacatis Karlus cum exercitu regressus in loco, qui dicitur Silli, super ripam Mosæ fluminis ad imperatorem venit...

Анали помињу српско име везано за догађаје из 816, 822, и 826. године у вези описивања Франачке државе, мањих побуна и одбијања плаћања данка:

извод из: Annales regni Francorum orientalis DCCCXVI (816.):

... Hieme transacta Saxones et orientales Franci expeditionem in Sorabos Sclavos, qui dicto audientes non erant, facere iussi imperata strenue compleverunt et contumacium audaciam non magno labore compresserunt. Nam una civitate expugnata, quicquid in ea gente rebelle videbatur, subiectione promissa conquievit...

извод из: Annales regni Francorum orientalis DCCCXXII (822.):

... In regione Thuringorum quodam in loco iuxta fluvium cespis longitudine pedum quinquagenum, latitudine quattuordenum, altitudine sesquipedali de terra sine manibus et præcisus et sublatus est et ab eo loco, in quo sumptus est, viginti quinque pedum spatio distans inventus est. Item in parte orientali Saxoniæ, quæ Soraborum finibus contigua est, in quodam deserto loco iuxta lacum, qui dicitur Arnseo, in modum aggeris terra intumuit et limitem unius leugæ longitudine porrectum sub unius noctis spatio absque humani operis molimine ad instar valli subrexit...[6]

... Ibique generali conventu congregato necessaria quæque ad utilitatem orientalium partium regni sui pertinentia more solemni cum optimatibus, quos ad hoc evocare iusserat, tractare curavit. In quo conventu omnium orientalium Sclavorum, id est Abodritorum, Soraborum, Wilzorum, Beheimorum, Marvanorum, Prædenecentorum, et in Pannonia residentium Abarum legationes cum muneribus ad se directas audivit...

извод из: Annales regni Francorum orientalis DCCCXXVI (826.):

... Accusabatur et Tunglo, unus de Soraborum primoribus, quod et ipse dicto audiens non esset. Quorum utrique denuntiatum est, quod si medio Octobrio ad imperatoris generalem conventum venire distulisset, condignas perfidiæ suæ poenas esse daturum. Venerunt et ex Brittonum primoribus, quos illius limitis custodes adducere voluerunt...

Првих деценија IX века, франачки канцелар и хроничар Ајнхард из Фулде завршава животопис (биографију) Карла Великог (Vita Karoli Magni), у коме такође помиње Србе у Полабљу. Ту међутим аутор остаје само на опису земаља које признају власт франачког владара.

извод из: Einhardi Vita Karoli Magni XV:

... quæ inter Saxoniam et Danubium Rhenumque ac Salam fluvium, qui Thuringos et Sorabos dividit, posita a Francis qui Orientales dicuntur incolitur, et præter hæc Alamanni atque Baioarii ad regni Francorum potestatem pertinerent:...

... post quam utramque Pannoniam et adpositam in altera Danubii ripa Daciam, Histriam quoque et Liburniam atque Dalmaciam, exceptis maritimis civitatibus, quas ob amicitiam et iunctum cum eo foedus Constantinopolitanum imperatorem habere permisit; deinde omnes barbaras ac feras nationes, quæ inter Rhenum ac Visulam fluvios oceanumque ac Danubium positæ, lingua quidem poene similes, moribus vero atque habitu valde dissimiles, Germaniam incolunt, ita perdomuit, ut eas tributarias efficeret; inter quas fere præcipuæ sunt Welatabi, Sorabi, Abodriti, Boemani - cum his namque bello conflixit -; ceteras, quarum multo maior est numerus, in deditionem suscepit.

840. Франци су, да би заштитили марку Тирингију од сталних пустошења и ратова са суседним Србима, формирали на појасу на источној страни реке Сале "српску границу" (limes sorabicus), која се помиње у сачуваној грађи до 880. године. У међувремену, извори су забележили бројне буне поменутих племена полабских Срба (али се том приликом српско име не спомиње).

863. Завршен је други део Annales regni Francorum orientalis којима је аутор опат Рудолф из Фулде. Под годином 851. аутор наводи да су исти они који су 789. били покорени (Љутићи), покушали нападима на франачке градове да се ослободе. Аналиста у вези са тим бележи да су Срби (Sorabi) честим нападима и пожарима узнемиравали франачку границу. Због тога је цар Лудвиг Побожни (син Карла Великог, Ludwig I Fromme, 814-840.) "повео војску преко Тирингије и напао њихову земљу, измучио их тешким опсадама, уништио усеве, угушио сваку наду за живот и тако их више глађу него мачем покорио" (per Thuringam iter faciens, terram eorum ingressus, gravi eos obsidone fatigavit, perditisque frugibus et omni spe victus adempta, magis eos fame quam ferro perdomunt...). Овај извор је врло значајан, јер представља доказ да се српско име (барем делимично) ширило и на Словене Љутиће, будући да ранији извор који помиње побуну из 789. наводи име Љутића (Carolus pugnavit contra Wulcis in Venedonia). Са друге стране, увек постоји могућност и једноставног уопштавања код франачког (немачког) хроничара, који су и иначе релативно често мешали словенска племена. Поред овог помена, Рудолф из Фулде описује на једном месту и "српску границу" (In oriente... Sorabici limitis esse turbatum, eo quod Sorabi duce eius Zistiboro...).

И трећи аутор Annales regni Francorum orientalis, опат Мајнхард из Фулде помиње српско име, али том приликом, за 867. годину само описује како су Срби и Суселци вазали франачког владара (Sorabi et Suisli inter Muldam inferiorem et Albium habitant...).

Од периода друге половине IX века очуван је и извесни број докумената, повеља, привилегија итд. од којих нека помињу српско име. Тако документ из 873. област полабских Срба се назива Sarove.

Крајем IX века, долази до релативно наглог јачања Моравске државе под кнезом Сватоплуком (870.-894.), коме сва словенска племена на подручју данашње Чешке, Шлеске, Словачке, горњег Полабља, горње Висле, источних Карпата и северног дела Панонске низије признају врховну власт. Тиме су полабски Срби фактички кратко време били у саставу Моравске државе, до почетка X века.

Управо из овог времена потиче извор Баварског анонимуса, који око 890. завршава дело Descriptio civitatum et regionum ad septentrionalem plagam Danubii ("Опис градова и области у Подунављу"). За полабске Србе (За 844. годину, наводи regio quæ vocantur Surbi, "област која се зове Сурби"), писац наводи да се сматрају великим народом, а да су остали Словени ("како сами они тврде"), потекли од њих (Zerviani quod tantum est regnum, ut ex eo cunctæ gentes sclavorum exortæ sint et oriqinem, sicut affirmant, ducant).

Овај извор српска алтернативна историографија користи као један од важнијих доказа о српском пореклу Словена уопште. Када међутим упоредимо овај извор са осталом историјском грађом која помиње национална имена у Полабљу и широј регији, долазимо до знатно реалније теорије по којој је српски кохезиони фактор био у сваком случају један од најјачих (ако не и најјачи) на том подручју. Први доказ тога је што се српско национално име константно у изворима издваја као заједничко име за Словене насељене на територији јужног дела бивше Источне Немачке, па чак неки извори, попут овог, шире то име и на све Словене. При том се највероватније појам Словени односи на словенске народе који су живели у непосредној близини тадашње Франачке државе, односно у историографији познати као Полабски Словени. Други би доказ био једноставно данашње стање, где је од свих полабско-словенских заједница, једино српска очувала национални идентитет, упркос вековној и непрестаној германизацији.

899. англосаксонски (енглески) краљ и хроничар Алфред Велики (Alfred the Great) пише дело L’Anglo-Saxon Chronicle ("Англосаксонска хроника"), у коме као додатак обрађује дело Historiarum adversus paganus ("Историја о паганима") римског историчара Павла Орозија (Paulus Orosius,  почетак V века). У том додатку који између осталог помиње размештај племена у источној Европи, помињу се бројна племена која насељавају нарочито простор Полабља, Балтика, Закарпатја, и Панонске низије. На два места помиње и народ Срба (Surpe, на другом месту Surfe). Будући да као суседне народе Алферд помиње Тиринжане (Þyringas) Љутиће (Wilt), Далеминце (Dalamënsan), и нешто даље Чехе (Bæme), Хрвате (Horitha), Моравце (Maroara) и друге, историчари се углавном слажу да је реч о полабским Србима.

извод из: Alfred, L’Anglo-Saxon Chronicle, XII:

... bë nordhan eástan Maroara sindon Dalamënsan,
 and bë eástan Dalamënsena sindon Horitha,
 and bë nordhan Dalamënsena sindon Surpe, and bë westan
 him sindon Sysele. Bë nordhan Horithi is Mägdhaland, and
 bë nordhan Mägdhaland is Sermende oð Þa beorgas Riffin...[7]

Поједини српски, а нарочито хрватски историчари овај помен посматрају као извор Павла Орозија, а не Алфреда. Таква тврдња ипак није реална, будући да се имена народа која се помињу код Алфреда, потпуно поклапају са именима у изворима тог доба (IX и X век), док ни један други касноантички извор не помиње ни једно од "Орозијевих" имена народа на том подручју. Најреалнији закључак би био у томе, да је Алфред једноставно употпунио дело Павла Орозија и то приближном етничком сликом која је у то време била позната.

Током X века, историјска грађа и бројни хроничари из овог и каснијих периода сведоче о многобројним бунама и походима Франака против српских, бодрићхих и љутићких племена (нарочито после 928. године). При том, најпознатији извори су Видукинд из Корвеја (Widukind von Korvei, 925-973.), дело Rerum gestarum Saxonicarum ("Саксонска историја");  Титмар из Мерсебурга (Thietmar von Merseburg ? – око 1020.), дело Chronicon; дански аналиста Саксо Граматикус (Saxo Grammaticus, XI век), дело Gesta Danorum ("историја Данаца") и други. У њиховим делима се међутим помињу углавном имена племена полабских Срба, док српско име налазимо само у облику топонима.

Око 920. немачки бискуп Саломон завршава етимолошки речник Mater Verborum, у којем повезује српско име са именом Сармата (Sarmatæ... Sirbi tum dicti... id est quasi Sirbutiu... Sarabatiæ proprie currentes vel sibi viventes Zirbi). Дело је очувано у препису из 1102. године, направљеном од стране чешког опата Вацереда (Wacered). Чешки преписивач је уз то на неколико места као додатак повезао име Сармата са Србима (Sarmatæ populi Zirbi; Sarabatiæ proprie currentes vel Sibi viventes Zirbi).

Данашња алтернативна српска историографија овај извор сматра значајним доказом о српском пореклу целе Сарматске групе народа. То би и могло да се узме као тачно, у колико би се пренебрегао остатак историјске грађе која помиње полабске Србе, као и готово читава историјска грађа која помиње Сармате. Постоји мишљење извесних српских славистичких историчара да је преписивач извршио интерполацију[8] на основу ранијег извора Клаудија Птоломеја. Све у свему, далеко извеснији и реалнији закључак који проистиче из овог извора био би заправо доказ о сарматском пореклу Срба (односно о Србима као делу већег сарматског корпуса).

Персијски путописац Абдул Хасан ал Масуди (‘Abdu l Hasän al Mas’ūdī, ﺪـﺴـﻣ ـﻟﺍ ﻦـﺴـﺣ ﺍ ﺪـﺒـﻋ, 890.-957.), помиње око 940. у путопису Kitāb al tanbīh wa’l ishrāf ("Књига златних поља и рудника драгог камења") у Закарпатју народ ﻲـﺑ ﺮﺳ (Surbin). За Србе Масуди наводи да су "... народ кога се Словени боје из разлога које би било предуго наводити, као и то што је потпуно без вере којој би се покорили...". Масуди на жалост није прецизирао где се налазе поменути Срби (Полабље или негде другде у Закарпатју), али и он видљиво раздваја Србе од других Словена (констатација иста као у случају извора Привилегија Вирзбуршке бискупије и бискупа Саломона). Што се тиче односа према другим Словенима, веома добро је позната чињеница да чим би попустили притисци са немачке стране, одмах би оживели сукоби и ратови међу самим словенским племенима.

Средином X века, византијски цар (василеус) и хроничар Константин Порфирогенит (Konstantĩnos VII Porphyrogenitos, Kωνσταντīνoς Πoρφυρoγέννητoς, †09/11/959) завршава своје дело Спис о народима (Πρόζ τόν ϋδιoν νίόν Pωμανòν, De administrando imperio).[9] Дело са значајним податцима из периода раног средњег века за подручје Балкана уопште. Цар-писац веома често помиње српско национално име, али том приликом он пре свега обрађује балканске Србе. Ипак приликом обраде њихове историје, цар-писац оставља извесне податке о Србима на територијама Закарпатја и (Полабља):

извод из: Πoρφυρoγέννητoς, Πρόζ τόν ϋδιoν νίόν Pωμανòν (De administrando imperio), 31:

Oτι οί Χρωβάτοι οί εις τά Δελματίας νυ̃ν κατοικου̃ντες μέρη από 
τω̃ν άβαπτίστων Χρωβάτων τω̃ν καί ασπρων έπονομαζομένων
 κατάγουται οιτινες Τουρκίας μέυ ὲκει̃θεν Φραγγίας δέ πλησίον
 κατοικου̃σι καί συνορου̃σι Σκλάβοις τοις αβάπτιστοις Σερβλοις...[10]

извод из: Πoρφυρoγέννητoς, Πρόζ τόν ϋδιoν νίόν Pωμανòν (De administrando imperio), 32:

Ιστεον οτι Σερβλοι από τω̃ν άβαπτίστων Σερβλων τω̃ν καί ασπρων 
έπονομαζομένων κατάγουται τω̃ν τη̃ς Τουρκίας ὲκει̃θεν κατοικουντων εις
 τον αυτοις Βόϊκι έπονομαζομένων εν ρις παησιαςει καί Φραγγία... εκεισε 
ουν ουτοι οι Σερβλοι το από αρχης κατωκουν...[11]

Ови наводи цара-писца (нарочито ови из другoг навода) се користе као крунски доказ у тврдњи како су балкански Срби заправо потекли од полабских (Код алтернативних српских историчара - обрнуто).

Ни до данашњих дана, историчари не могу да се сложе на ком подручју су живели Порфирогенитови некрштени Срби, као ни то, где се заправо налазила земља Бојка. Док већина (углавном слависти) сматра да је реч о полабским Србима, а Бојка заправо Чешка (што се и закључује на основу извора Константина Порфирогенита), дотле део алтернативних српских, као и део страних историчара, је склонији да тврди како се Бојка заправо налази на простору Шумовитих Карпата (и данас постоји област Бојка на том подручју). Самим тим, пишчеви некрштени или Бели Срби су заправо насељавали источно Закарпатје.

Такође, већ практично у време писања Константина Порфирогенита једино становништво које се називало Србима, насељавало је подручја Полабља и Балкана, тако да постоји велика могућност да је цар-писац управо због тога поменуо њихову повезаност. И иначе по том питању, текст аутора овог извора показује одлике несвесне интерполације.[12]

Због ове чињенице, постојања могућих помена Срба у антици као и топонима на подручјима источно од Полабља, извеснија је претпоставка да су и Срби у Полабљу и Срби на Балкану два огранка у то време већ несталих закарпатских Срба.

Око 980. Хебрејски анонимус пише у јужној Италији на хебрејском писму дело Јосипон (Iosippon, ןוףףסוי). У делу помиње народе који насељавају простор од Венеције до Балтика. Између осталих, помиње и име народа ןיברװמ (Swrbjn, Срби) у Полабљу. Овај помен је једино значајан у томе што представља први значајнији хебрејски извор везан за ову тематику.[13]

15/07/982. године, Немачко-римски цар Ото II доживео је у Италији велики пораз против Арапа, што је у великој мери уздрмало царство. Тај пораз су највише искористили делови полабских Словена (Бодрићи и Љутићи), који су се удружили и подигли велики устанак против Немаца, а који је добио и антихришћанску конотацију (у устанку су потпуно уништене бискупије у Олденбургу, Хавелбергу и Бранденбургу). Лужица је ипак остала у саставу Намачке, све до после смрти немачко-римског цара Ота III, 1002. године, када је оснажена пољска држава под њеним првим краљем Болеславом I (Bolesław I Chrobry Wielki) од ослабљене Немачке заузела Лужицу. Полабски Срби тим долазе под власт Пољске, под којом ће (уз прекид 1005.-1007.) бити до 1031. Из тог временског периода вероватно је потекла најстарија забележена полабскосрбска легенда Serbske dobyća ("Српске победе"), јер су Срби као народ сродан Пољацима, њих дочекивали као ослободиоце. Ипак историјски извори нам говоре да пољска власт није за Србе била ништа боља од немачке. Пољски краљ је заузету земљу доделио свом племству које је то подручје почело немилице да искоришћава, па су Срби и против Пољака дизали повремене мање буне и устанке.

Доласком нове Салијске (или Франачке) династије у Немачкој (fränkischhes saliches Königshaus) 1024. године, Немачка поново јача, и цар Конрад II Салијски (Konrad II der Salier 1024.-1039.) преотима Пољацима 1031. Лужицу. Полабски Срби коначно постају део Немачко-Римског царства. То царство од XI века почиње да прераста у једну сложену државну организацију међусобно све независнијих краљевина, кнежевина, војводстава и слободних градова. Поделом хришћанске цркве 1054. године, полабски Срби су се попут суседних народа нашли у сфери утицаја западног (римокатолочког) хришћанства.

1072. Немачки хроничар Адам из Бремена (Adamus Bremensis), завршава хронологију Хамбуршке бискупије (Gesta Hammaburgensis ecclesiæ pontificum). У делу на више места помиње српско име:

извод из: Adamus, Gesta Hammaburgensis I, cap 1:

... longo secus Albiam limite protenditur in orientem usque ad Salam fluvium. Ibi est angulus tercius. Itaque ab angulo in angulum habes iter octo dierum, præter eam partem Saxoniæ, quæ trans Albiam supra incolitur a Sorabis, infra autem a Nordalbingis...

извод из: Adamus, Gesta Hammaburgensis I, cap 40:

Anno domni Rimberti XII Ludvicus pius, cæsar magnus, obiit. Ipse Boemanos, Sorabos, Susos et ceteros Sclavorum populos ita perdomuit, ut tributarios efficeret . Nortmannos autem foederibus ac bellis compressos eo modo retinuit, ut, cum Franciam totam vastaverint, regnum eius vel minime nocuerint...

извод из: Adamus, Gesta Hammaburgensis I, cap 58:

58

At vero Heinricus rex, iam tunc a puero timens Deum et in eius misericordia totam suam habens fiduciam, Ungros quidem multis gravibusque præliis triumphavit; itemque Behemos et Sorabos ab aliis regibus domitos, et ceteros Sclavorum populos uno grandi prælio ita percussit, ut residui, qui fere pauci remanserant, et regi tributum et Deo christianitatem ultro promitterent.

извод из: Adamus, Gesta Hammaburgensis II, cap 19:

... Alter vero, id est Albia, in occasum ruens, primo impetu Bechemos alluit cum Sorabis, medio cursu paganos dirimit a Saxonia, novissimo alveo Hammaburgensem parrochiam scindens a Bremensi, victor occeanum ingreditur Brittanicum.

Поред наведеног географског описа полабских Срба, овај извор показује све већу тенденцију немачких извора да српско име везују за Чехе и чешку државу.

Чешка краљевина се налазила у саставу Немачко-Римског царства[14], која је полагала право на област Лужице, па се током XI и у првој половини XII века полабски Срби налазе под наизменичном врховном влашћу обласних немачких и чешких владара. 1158. Постају саставни део Чешке краљевине, а 1253. Бранденбурга. Поново током XIV века долазе под власт Чешке, а 1355. шест градова Горње Лужице се удружују у међусобни савез, и уживају самосталан положај у оквиру Чешке круне. Паралелно са тим, користећи сталне међусобне борбе међу словенским племенима, немачке војводе Бранденбурга и Саксоније Албрехт Медвед (Albrecht der Bär) и Хајнрих Лав (Heinrich der Löwe), коначно су потчинили Љутиће 1134.-1158. и Бодриће 1160. Ово немачко освајање имало је далекосежну последицу, јер су у поново обновљеним бискупијама (уништеним током устанка 983.), Немци у сврху ојачавања хришћанства почели са масовним насељавањем немачког становништва на подручјима поменутих бискупија. Управо је чешка власт на подручју Лужице спречила немачку колонизацију у том периоду, али су у каснијим вековима и сами чешки владари почели са насељавањем Немаца у земље Чешке круне (Услед многобројних разлога који припадају саставном делу историје Чеха).

Од овог периода, у латинској немачкој грађи полабски Срби (и иначе полабски Словени) све више почињу да се помињу под уопштеним наднационалним именом Словена или Венда (услед разлога наведених приликом обраде извора Привилегија Вирзбуршке бискупије). У чешким изворима се српско национално име чешће помиње, поред назива појединих српских племена (Далеминци, Лужичани и други). Разлог томе је што је и чешка грађа из поменутог времена остала забележена углавном на латинском језику. И поред свега, српско име се релативно континуирано јавља и у овом временском периоду и у немачким и у чешким изворима. У немачком извору из 1136. цела ова област се назива Swurbelant, а у осталим немачким и чешким хроникама (од XI до XIII века) повремено се бележе називи попут Suurbia, Zirbia итд.

Значајан немачки извор је дело Chronica Sclavorum ("Словенска хроника", из 1172.), написано од опата и хроничара из Холштајна, Хелмолда Презбитера (Helmold Prezbiter, ? – 1177.), у ком помиње све словенске народе, сем балканских Срба, Хрвата и Бугара:

извод из: Helmold Prezbiter, Chronica Sclavorum I, I:

... At litus australe Slavorum incolunt nationes, quorum ab oriente primi sunt Ruci, deinde Polani, habentes a septentrione Pruzos, ab austro Boemos et eos qui dicuntur Marahi sive Karinthi atque Sorabi. Quod si adieceris Ungariam in partem Slavaniæ, ut quidam volunt, quia nec habitu nec lingua discrepat, eo usque latitudo Slavicæ linguæ succrescit, ut pene careat estimatione...

извод из: Helmold Prezbiter, Chronica Sclavorum I, II:

Ubi igitur Polonia finem facit, pervenitur ad amplissimam Slavorum provinciam, eorum qui antiquitus Wandali, nunc autem Winithi sive Winuli appellantur. Horum primi sunt Pomerani, quorum sedes portenduntur usque ad Odoram. Est autem Odora ditissimus amnis Slavicæ regionis et oritur in profundissimo saltu Marahorum, qui sunt ab oriente Boemiæ, ubi et Albia sortitur principium. Nec longis ab invicem distant spaciis, sed diverso currunt meatu. Albia enim in occasum ruens primo impetu Boemos alluit cum Sorabis, medio cursu Slavos dirimit a Saxonibus, novissimo Hammemburgensem parrochiam dividens a Bremensi victor occeanum ingreditur Britannicum...

извод из: Helmold Prezbiter, Chronica Sclavorum II, CI:

... Si quæ Slavorum extremæ remanserant reliquiæ, propter annonæ penuriam et agrorum desolaciones tanta inedia confecti sunt, ut congregatim ad Pomeranos sive ad Danos fugere cogerentur, quos illi nichil miserantes Polanis, Sorabis atque Boemis vendiderunt...

Поред већ устаљених констатација о словенским народима, ово је први случај да се, како сам извор каже, име "античких Вандала" везује за све Венде, односно Словене. Самим тим, овом приликом су и Срби поменути поред других словенских народа као Вандали. Мада стварно постоји извесна именска сличност између назива Венета (Венда) и Вандала, као и чињеница да су антички Вандали некада живели на делу у ово време већ словенског подручја (западни Прибалтик), античка и касноантичка историјска грађа ипак њих увек наводи као германски народ, различит од народа Венета (античких Словена). Такође, историјска грађа је веома добро осликала историју Вандала, од њихове сеобе у данашњу Француску, потом Шпанију и Тунис, и на крају уништење њихове државе током VI века. На целом поменутом географско-историјском подручју нема помена у изворима, и (још увек) нису пронађени археолошки или било који други озбиљни трагови Словена или Венда. Због свег наведеног, савремена историографија поређење Венда и Вандала посматра као интерполацију.[15]

Чешке хронике тог времена често помињу област Мајсенске марке као Sirbia, Zirbia или Zribia. Код чешког хроничара Козме Прашког (Kosmas z Pragi †21/10/1125) у делу Chronica Boemorum ("Чешка хроника"), називи Sirbia, Syrbia, Sribia, Sribie, Zribia, Zirbie и Stribie означавају област која предствља бившу покрајину Далеминаца и Миличана. Овде износимо пример чешког извора Annales Gerlaci Milovicensis ("Анали герлашких Милчана", написани 1198. године):

извод из: Annales Gerlaci Milovicensis MCLXXXIX (1189.):

... Taliter ergo adeptus primo castrum deinde Boemiam nec non et fauorem Boemorum, Ratisponam adiit et de manu imperatoris in ultima eius curia, de qua supra agitur, uexilla percepit. Qui Cunradus vel Otto propter ducatum Boemiæ nuper adeptum viam hanc Christi omisit et eadem æstate jussu Heinrici Zirbiam vastavit, incendit et fere totam delevit.

извод из: Annales Gerlaci Milovicensis MCXCIV (1194.):

Hoc anno Heinricus dux et episcopus Morauiam obtinuit et Zirbiam precepto imperatoris deuastauit.

Полабски Срби су поменути и у делима пољских хроничара. Тако око 1220. године, краковски бискуп Винсент Кадлубек (Wincenty Kadłubek, око 1150.-1223.) у делу Chronica Polonorum Vincentii Cracoviensis episcopi ("Пољска хроника Винсента Краковског епископа") помиње као део Чешке и област Sorbienzis.

Што се тиче сачуване чешке епике у историјској грађи, српско (и хрватско) национално име у њој имају посебан значај. Легенда о Чеху, Леху и Русу је у целости очувана из тзв. "Богухвалове хронике" из средине XIII века. Независно од ове теме, овај извор је занимљив јер као постојбину Словена означава Панонску низију, а не територију северно од Карпата (како се изводи из велике већине остатка историјске грађе).

извод из: "Богухвалове хронике":

... Scribitur enim in vetustissimis codicibus, quod Pannonia sit mater et origo omnium slavonicarum nationum... Gallici appellant illam regionem Serviam... quod Sorabe a Sarb... Sarban nomen accepit... Ex hiis itaque Pannoniis tres fratres filii... Pannoniorum principis, nati fuere, quorum nomina erant: Lech, Rus, Czech et hii tres hæc tria regna: Lechitarum, Ruthenorum et Czechorum, ex se et sua gente multiplicati possederunt...

Ипак најзначајнији извор у овој области је спис, чији је аутор прашки бискуп Хинек Жак (Hynek Žak) из Дубе, који пише 1318. до данас најстарију на чешком језику сачувану верзију легенде о Чеху, Леху и Русу. Овај извор у историографији се веома често назива "Далимилова хроника".[16]

извод из: "Далимилове хронике" (латинична верзија):

... Mezi jinimi Srbove ottud, gděž bydle Hřekove, až do Řima sě vsplodichu. V srbskem jazyce jest země, jiež Charvati jest imě. V tej zemi běše Lech, jemuž imě dějechu Čech. Mužobojstva sě dočini, pro něž svu zemiu provini. Ten Čech jměješe bratov šest... a ot nich mnogo čeledi, jiež jednéj noci osledi, i vybra sé se všemi z země, jiež běše Charvati imě...

Наведени извори се од појединих српских алтернативних историчара тумаче као доказ да је српско национално име било некад проширено на све Словене данашње Чешке, па и све Словене уопште и да се простирало, како други извор наводи, од Грчке до Рима.

Треба рећи да су тадашњи иначе добро очувани чешки извори порекло Чеха изводили и од Хрвата, како већ сведочи "Далимилова хроника", или нпр. ранији (око 1250. године написан) извор филозофа Јана из Холесове (Ján z' Holesova) у коме наводи да чешки народ, језик и писмо потичу од Хрвата (... nos Bohemi et genere et lingua originaliter processimus a Charvatis, ut nostræ chronicæ dicunt seu testantur, et ideo nostrum boemicale ydioma de genere suo est charvaticum ydioma...).

Стога, у питању је највероватније реч о чешким изворима који се односе на полабске Србе и у то време већ нестале закарпатске Хрвате. Они су заправо доказ да су у једном временском периоду и српско и хрватско име у чешкој историјској грађи фигурирали као старија и раширенија од чешког, тј. Да су Чеси настали од дела Срба или Хрвата. Немају мали значај ни чињенице да су у то време Хрвати практично већ једини који употребљавају старо глагољично писмо, а српско Полабље у то време саставни део Чешке.[17]

Као свеукупна последица стања у средњем веку, дошло је до губљења многих имена која су се у раном средњем веку релативно често помињала. Поред наданационалних имена Словена и Венда, поред српског, очуваће се у извесној мери и лужичко име, па се област између Сале и Лабе све више у изворима назива Лужицом.

Услед одупирања чешког краља Јиржија Подјебрадског (Jiři z Poděbrad) Римокатоличкој цркви, угарски краљ Матија Корвин је заратио против њега. Искористивши тај рат, савез шест лужичких градова је 1467. отказао послушност чешком краљу, прикључивши се Саксонији. Мада су тим чином Срби поново дошли под непосредну власт немачких владара, управо из тог времена потиче и први писани споменик полабских Срба "Заклетва Будишинских Срба" из друге половине XV века.

Као и у другим деловима Европе, хуманизам и ренесанса (од краја XV века), а потом и процес реформације у Римокатоличкој цркви од 1517. пробудили су у многим сферама либерални дух међу европским народима, а једна од позитивних последица била је у томе што се нагло пробудило културно стваралаштво на локалним матерњим језицима. Ван тога процеса нису остали ни полабски Срби, који су реформацију Мартина Лутера прихватили, и остали лутерани до данашњих дана. Конкретна последица ових процеса је била да су се појавили први домаћи извори који помињу српско име. Међу делима штампаним на полабскосрбским језицима, истиче се  превод Новог Завета који је Миклош Јакубица штампао 1548. године Ten tu Nowy zakon Serpsky... do serbskey Recy z wilikeiu robotu a procu prizinessony psches Milawuscha Jakubicu, у коме се први пут помиње облик Serb. Из истог XVI века потиче и рукописни Псалтир коме је назив Then psalter serbskey rhetzy.

Доба просветитељства је дало неколико значајних српских научника, од којих је најзначајнији историчар Георг Кригач, који је 1675. објавио дело De Serbis, Vendorum natione vulgo dictis Die Venden ("Срби, Вендска нација народно названа Венди"). Између осталих, и ово дело је доказ, да и поред уобичајеног назива Венди, полабски Срби нису никад изгубили своје изворно национално име.

Од времена XV и XVI века у делима појединих немачких и других историчара, долази до поменутог поистовећивања назива Wend и Vandal, што се најбоље оцртава у делу Enchiridion Vandalicum штампаној у Франкфурту на Одри 1610. од стране Андреаса Тхареуса (Andreas Tharæus), у коме се наводи: ...Von welchem wort Sarmata oder Sauromata das wortlein Sarbi her entsprossen ist. Das ist den nun gar eigentlich das wortlein Sarbi, denn also werden die Wenden heutiges tages in ihrer scprache genannt, und Sarsska Reetz heisst Wendische sprache...[18]

Код овог извора такође примећујемо поновну повезаност српског имена са Сарматима, али опет захваљујући већ поменутим изворима Плинија и Птоломеја.

1693. Други познати српски историчар Абрахам Френцел (Abraham Frencel 1656-1760.) често употребљава назив "српски језик" (lingua sorabica), а нарочито у његовој граматици De originibus linguæ sorabicæ ("Порекло српског језика").

О Србима су писали и бројни историчари XVIII века. Тако на пример 1731. Паул Кигне (Paulus Langius Cygneus) у делу  Cronicon Citizense наводи простор који насељавају Срби, а које аутор повезује са извором Клаудија Птоломеја (Ultra Salam Doringi sedes habent. In ea multæ sunt opulentissimæ civitates, munitissimaque castella. Quam olim Calusones, Danduti, Ptolomeo teste, inhabitarunt Libonotriam vero Herthani, Eudosii, varine atque Suardones tenuerunt, qui postea in universum Sorabi vel [ut Stella scribit] Serabi dicti fuerunt).

До значајније националне кохезије полабских (Лужичких) Срба дошло је током XIX века. Прве новине Serbow kurjer a powedar, покренуо је 1809. године Јан Дејка, а потом је паралелно са тадашњим европским кретањима међу народима који су дуго били под страном доминацијом, дошло до праве културне ренесансе. Прва последица је била да су Немци поново почели да користе назив Срби уместо наднационалног назива Венди. Међутим, поред буђења српске националне свести, током XIX века долази и до кохезије савремене немачке нације (до тада, немачке земље су биле политички подељене), која ће на жалост, фактички задати коначан ударац српском бићу у Лужици, и свести га на данашњу бројку од једва 100000 људи. Сигурно најтежи период за Лужичке Србе је био за време власти национал-социјалиста у Немачкој (1933.-1945.). У то време германизација је досегла своју кулминацију. Јавна употреба језика је забрањена, а културно-просветне институције затворене. Падом национал-социјалиста и доласком комуниста на власт у новооснованој про-совјетској ДР Немачкој, однос према Лужичким Србима се доста поправио, али је насељавањем избеглих Немаца из Пољске и Чешке национална слика поново знатно погоршана на српску штету. Законом од 23/03/1948. загарантована им је потпуна културна аутономија. Они и данас у уједињеној Немачкој званично уживају сва мањинска права, али њихов мали (и све мањи) број у односу на већинске Немце, неминовно у наредном периоду води њиховој потпуној асимилацији и нестанку.

Топономастика

Поред извора који помињу полабске Србе и осликавају њихову историју, у историјској грађи су очувани бројни помени топонима за које су историчари утврдили да су сигурно повезани са српским националним именом, а који се налазе на подручју Полабља и Закарпатја. Топономастика иначе представља у овом случају драгоцен извор, јер нам оцртава приближну распрострањеност српског националног имена и у крајевима у којима је оно данас ишчезло.

Српски топоними ван Полабља су углавном распоређени у данашњој Западној Пољској, дуж реке Варта, и делимично на доњој Висли, али нису довољно обрађени чак ни у српској историографији.

Најбројнији су ипак српски топоними у Полабљу. Од великог броја потенцијалних српских топонима на овом подручју издвајају се најважнији: Повеља од 940. о оснивању бискупије у Бранденбургу помиње се топоним Ciervisti, да би се тај топоним од XI века (тачније од 1003.) почео да помиње као Zerbiste, Ziruuisti, данашњи Зербст (Zerbst). Код Лајпцига постоји и данас насеље Zörbig, које се помиње се 961. као Zurbici, а код данског хроничара Сакса као Zurbike.[19] Исти хроничар помиње и топоним Zribenz (данашњи Schrenz). Карактеристичан је још топоним Schrabitz, који се још 1064. помиње као Serebes. Ово су само неки од бројних српских топонима на подручју Полабља који се како видимо, релативно често помињу током раног средњег века, да би се они већ почетком XII почели нагло да губе, изузев неколицине који су очувани до данашњих дана.

ХРВАТИ У ЗАКАРПАТЈУ И ПОЛАБЉУ

Будући да је историја Срба и Хрвата у неку руку повезана не само на Балкану, већ и на закарпатско-полабском подручју, овом приликом презентујемо изворе које помињу хрватско име на овом поднебљу, како би се слика употпунила.

Попут српских у случају Полабља, хрватске присталице о словенском пореклу Хрвата у Закарпатју траже хрватску прапостојбину. Фактичко стање се и овом приликом користи као крунски доказ (Хрвати се убрајају у словенске народе). Поред тога, поменути историчари се највише позивају на изворе који говоре о досељавању на Балкан, и изворе који помињу хрватско име у Закарпатју још неколико векова. Чињенице које стоје против ове теорије леже у могућим античким поменима Хрвата и каснијим фрагментарним повезивањем хрватског имена са несловенским групама. Такође по неким мишљењима, данашња лингвистичка дисхармонија на данашњем хрватском нацоналном простору (штокавци, чакавци и кајкавци) може да се пореди са лингвистичком дисхармонијом на подручју помена закарпатских Хрвата, који се јављају на географском подручју распростирања данашњег чешког, моравског, словачког, пољског, украјинског, и језика других мањих словенских заједница.

Алтернативна хрватска историографија одлази у супротну крајност, па покушава да докаже како се хрватско национално име некада простирало на готово све Словене у Закарпатју, Чешкој, Украјини, Словачкој, Панонској низији, Алпима, и наравно на западном Балкану. Том приликом се једноставно користе методи пренаглашавања и слободног тумачења углавном доле наведених историјских извора, при чему се веома мала пажња посвећује осталој историјској грађи (релевантној за ово подручје).

Могуће хрватско национално име се први пут јавља у германској предхришћанској епици (забележеној у облику сага и еда на рунском писму). У сагама насталим највероватније у периоду од VI до IX века, помиње се на територији данашње западне Украјине земља Krowataland, али се ништа поближе не говори о њој.

Једна од најпознатијих сага тзв. Hervarаr saga, у којој се помиље река Висла (Wistla), говори о ратовима Гота са народом Хуна (Húnar).[20] По саги, тај рат се водио на подручју између Херцинијских шума (Myrkviðir) и Карпата (Harvaða fjöll). Англосаксонска верзија исте саге (Widsith lied) са друге стране говори о народу кога знаковито назива Hredjas Gotar или Hraidj Gotland.

Поменуте легенде су у потпуности или делимично записане у изворима током раног и развијеног средњег века, и будући да је реч о легендама, проблематично је изричито тврдити да ли је реч о првим поменима хрватског националног имена у Закарпатју, или о простој подударности. Слависти и иначе стручњаци који су се бавили историјским аспектом забележене германске епике, углавном се слажу да се у барем неком од ових случајева помиње хрватски етникум. И поред свега стоји констатација да германска предхришћанска епика представља први конкретан траг о Хрватима у Закарпатју.

На подручју Полабља, хрватско нацонално име се на том простору нигде не помиње као назив за нацију, већ искључиво у облику топонима. Такви топоними се први пут појављују у поменутом спорном извору Вибија Секвестера средином VI века, а интензивно у изворима од краја X до краја XII века, кад се релативно нагло губе. Са друге стране, о закарпатској Хрватској историјска грађа нам је оставила релативно штуре податке. На основу њих, као и из других извора који оцртавају најранију познату историју Мораваца, Чеха, Пољака и Руса можемо само уочити уопштене контуре историје закарпатских Хрвата током X века.

Хрватска племена су на широком подручју Закарпатја живела највероватније самостално, до друге половине IX века, кад скоро цело подручје где се касније помиње хрватско име долази под врховну власт Моравске државе, до њеног распада почетком X века.

Поменути англосаксонски (енглески) краљ и хроничар Алфред Велики (Alfred the Great) помиње у поменутом (и горе цитираном) делу L’Anglo-Saxon Chronicle хрватско име у Закарпатју, али ништа не говори поближе о њима сем податка да су се налазили источно од земље Далеминаца (а она је источно од Мораваца).

Притском Немаца и најездом Угара, Моравска држава је пропала, што је условило уздизање других државних организација на територији Закарпатја. Током X века долази до уздизања Чешке, Пољске и закарпатске Хрватске.

Посебна група извора која помиње хрватско име у Закарпатју представљају арапски извори. Рани арапски извори уопштено, имају добру особину што поседују већу дозу верске непристрасности према нехришћанском становништву (у односу на пример на западне и византијске изворе[21]), али генерално гледано, често су прилично конфузни, нарочито у погледу приказивања географских назива, и именица уопште (арапски називи често прилично одударају од назива у латинским и грчким изворима).

Први извор који обрађује простор Закарпатја је арапски географ Абу Муслим ал Ђарми (Abū Muslim al Ğarmi), који 842. помиње Словене на територији данашњег централног Закарпатја. Дело му се није очувало у оригиналу, већ у преписима (и надопунама) у арапским изворима из каснијих векова. Први који га преписује и надопуњује је Персијски географ Абу Али Ахмед ибн Руста (Abū 'Alī Ahmad ibn Rustah, ﺢــﺘـﺳ ﺭ ﻦـﺑ ﺪـﻤـﺣ ﺍ ﯽـﻠـﻋ ﺐـﻋ) у делу Kitāb al a'lāq an natfīsa ("Књига вредних драгоцености", написано 903. године). У делу, аутор наводи да се владар Словена назива Swēt-malik, а његов заменик, и други по рангу назива Sūbanğ (жупан или бан ?). Главни град државе Swēt-malik-а се назива Držvāb који се налази "у средини земље Словена".

Други извор, написан 982./983. је од стране Персијског анонимуса, представља спис, који има сличан текст као и ибн Руста. За ову тему најзанимљивији је назив главног града Словена, кога персијски анонимус идентификује као Hrdāb (у другој сачуваној варијанти Irvād).

Све дотадашње изворе је 1001. године надопунио персијски географ Ал Кардизи (Abū Saīd 'Abd al Hağğ Kardīzī), који име поменутог града помиње у веома чистом облику као Ğarāvat.

Већина историчара сматра да ови арапски извори у извесном смислу праве фузију Моравске и Закарпатске Хрватске државе. Док се сматра да је Swēt-malik заправо најзначајнији моравски владар Сватоплук, готово сви познаваоци раних арапских извора који су обрађивали ове изворе се слажу да се назив Držvāb, Hrdāb, Irvād, Ğarāvat, и остале варијанте у сачуваним арапским преписима, односи на, у то време један од најзначајнијих градова Закарпатја Краков. Такође, сви се слажу и у констатацији да се несумљиво ради о хрватском националном имену у Закарпатју. Хрватска историографија међутим неретко преслободно тумачи ове изворе, па између осталог и путем њих покушава да докаже да су раносредњевековна Самова држава, Моравска и иначе цело Закарпатје, подручја која је насељавао већински хрватски народ, што није реално, из просте чињенице што се национална имена Пољака, Чеха, Мораваца у Закарпатју и Срба у Полабљу знатно чешће јављају у сачуваној историјској грађи.

Независно од ове групе арапских извора, поменути персијски путописац Абдул Хасан ал Масуди у свом путопису Kitāb al tanbīh wa’l ishrāf око 940. године помиње у Закарпатју две велике државе: Ad Dir (Кијев) и Ad Firāg (Праг). Кад наводи народе, између осталих помиње народ ﻦـﺗ ﺍ ﻭ ﺮـﺤـﺧ, (Harwātīn), који насељавају област између реке Морава и народа Чеха (Çachin). По Масудију, народ Хрвата је "највиши узрастом, најбројнији и најхрабрији међу Словенима". Суседи Хрвата су Угари, а непријатењи "Ромеји, Франци и Лангобарди (an Nukubard)", против којих се борио вођа Хрвата "Avanğa". Историчари имају мишљење да, иако Масуди највероватније говори о закарпатским, веома често их меша са балканским Хрватима, будући да Лангобарди (односно становници тадашње северне Италије) сигурно нису живели у области Закарпатја.[22]

Средином IX века, поменути византијски цар (василеус) и хроничар Константин Порфирогенит у делу Спис о народима (Πρόζ τόν ϋδιoν νίόν Pωμανòν, De administrando imperio), кад говори о балканским Хрватима, наводи и значајне податке везане за закарпатску Хрватску:

извод из: Πoρφυρoγέννητoς, Πρόζ τόν ϋδιoν νίόν Pωμανòν (De administrando imperio), 30:

... Οί δὲ Χρωβάτοι κατώκουν τηνικαυ̃τα εκει̃θεν Βαγιβαρείας ενθα 
εισίν άρτίως οί Βελοχρωβατοι...[23]

... Οί δέλοπίποι Χρωβάτοι εμειναν πρός Φραγγίαυ καί λ
 έγονται άρτίως Βελοχρωβάτοι πγουν ασπροι Χρωβάτοι, εχουτες ιστον
 αρχοντα υπόκεινται δέ Ωτω τω̃ μεγάλω ρηγί Φραγγίας τη̃ς καί Σαξίας καί 
άβαπτιστοι τυγχάνονσιν συμπενθερίας μετα τούς Τούρκους καί
 άγάπας εχοντες...[24]

извод из: Πoρφυρoγέννητoς, Πρόζ τόν ϋδιoν νίόν Pωμανòν (De administrando imperio), 31:

... Oτι ή μεγάλη Χρωβατία ή καίασπρη έπουομαζομένη άβαπτίστος τυγχάνει
 μέχρί τη̃ς σήμερον καθώς καί οί πλησιαζοντες αυτήν Σέρβλοι. Ολιγώτερον δέ 
καβαλλαρικόν εκβάλλουσιν ομοίως καί πεζικόν παρά τήν βαπτισμέυην Χρωβατίαν 
ώς συνεχέστερον πραιδευόμενοι παρά τε τω̃ν Φράγγων καί Τούρκων καί 
Πατζινακιτω̃ν. Αλλ ούδε σαγήνας κέκτηνται ουτε κονδούρας. Από γαρ τω̃ν
 εκει̃δε μέχρί τη̃ς θαλάσσης οδός εστιν ήμερω̃ν λ ή λεγομένη σκοτεινή.[25]

Хрватска историографија за своје тврдње користи чињеницу да извор не наводи имена Чеха и Пољака, већ само Мораваца (у главама 13, 38, 40, 41 и 42.), чије име географски смешта на готово исто подручје где и закарпатске Хрвате (главе 30. и 31.). Укупно гледајући, моравско и хрватско име се јасно раздвајају у историјској грађи и у том случају се може само говорити о хрватском сегменту који је несумљиво постојао у раносредњевековној Моравској држави.

Око 980. поменути Хебрејски анонимус у делу Јосипон између осталих, помиње и народ יטװרכ (Krw.tj, Хрвати) у Закарпатју, али ништа поближе не говори о њима.

Десети век је донео велику промену у историји народа на Закарпатју. Провала Угара (Порфирогенитових "Турака") у Панонску низију почетком тог века, и уништавање Моравске државе условили су да се западније од бивше државе Мораваца подигне око новог центра Прага држава која ће по главном племену насељеном око Прага добити назив Чешка. Паралелно, са друге стране Карпата у Прибалтичкој низији племе Пољана под владарем Мјешком извршиће националну кохезију у коју ће апсорбовати суседна племена, и тиме формирати Пољску државу. Још источније, скандинавски досељеници (како су их локални Словени називали Варјази или Руси), формираће у Кијеву Руску државу.[26] Политичка историја закарпатских Хрвата је до X века готово непозната. Поред евидентних доказа о њиховом постојању у ранијем периоду, познати су само фрагменти њихове политичке историје до пада под Чехе, Пољаке и Русе.

Најзначајнији документ из 1086. који сведочи о хрватском имену у Чешким земљама, представља повеља о јурисдикцији  бискупије у Прагу (односи се на годину 973.).

извод из привилегија Прашке бискупије:

Termini autem cius occidentem versus hii bunку Tiеus Pque tendit ad medium 
fluminis Chub, Zedlza et Lusane et Dazana, Liutomerici, Lemuzi usque ad mediam
 silvam, qua Boemia limitatur. Deinde ad aquileonem hi sunt termini: Pssouane,
 Chorvati et altera Chrowati, Zlasane, Trebouane, Pobarane, Dedosize usque
 ad mediam silvam, qua Milicanorum occurrunt termini. Inde ad orientem 
hos fluvios habet terminos: Bug scilicet Ztir cum Gracovva civitate...

Из поменуте повеље (као и посредно из других извора), историчари су закључили да су Chorvati et altera Chrowati настањивали област североисточно од Прага. Чешка историографија сматра да су у овом извору они раздвојени због тога што је један мањи део непосредно признавао власт Чешке, а други део био независан. Из остале грађе (где се узгред не помиње хрватско име) се закључује да су се почетком X века на овом подручју издвојиле две владарске породице, од којих је једна владала у Прагу (породица Пшемисл, Přemysl), а друга у Либицама (породица Славник, Slavnik), баш на територији закарпатских Хрвата. После смрти кнеза Славника, 26/09/996. војска Болеслава II Пшемисла ће заузети Либице, и погубити синове преминулог кнеза. Једини који је преживео је Славников син Војтех који ће као прашки бискуп Св. Адалберт проповедати хришћанство у Прибалтику, и подићи бенедиктински самостан у Бревнову (Břevnov).

Значајно је још истаћи да се хрватско име очувало на два места у чешкој хришћанској традицији. Прва је легенда из X века о Св. Ивану Хрвату који је умро 24/06/904. По сачуваној легенди, био је син хрватског краља Гостумила (на једном месту се помиње као Ioannes Gostumili Croata eremita). На његовом гробу је још у раном средњем веку сазидана црква Св. Јована Крститеља, а у XI веку бенедиктински самостан S. Ján nad Skaloy, са сачуваним натписом на гробу Santus Ioannes Croatus hic iacet. У Житију Св. Вацлава (Sv. Václav)[27] из X века, помиње се да је после убиства Св. Вацлава његова мајка побегла код Хрвата (ubojavši źe sę mati ego smerti veža vъ Horvaty. Strašno bo estъ, otъ čjuzeju ruku da eę ne pretrъpitъ).

Што се тиче извора који помињу Хрвате на територији данашње Украјине, једини али значајан извор је очуван из око 1113. године, кад је руски (а по неким западним и данашњим украјинским историчарима украјински) летописац Нестор написао дело Повест временых лет ("Историја минулих година"). Несторов летопис је један од најзначајнијих извора за проучавање ране руске историје (односно историје Кијевске Русије).

извод из: Нестор, Повест временых лет, увод:

... Спустя много времени сели Славяне по Дунаю,[28] где теперь земля Венгерская и Болгарская. От тех славян разошлись Славяне по земле и прозвались именами своими от мест, на которых сели. Так одни, придя, сели на реке именем Морава и прозвались Морава, а другие назвались Чехи. А вот еще те же Славяне: Белые Хорваты, и Сербы, и Хорутане. Когда Волохи напали на Славян дунайских, и поселились среди них, и притесняли их, то Славяне эти пришли и сели на Висле и прозвались Ляхами, а от тех Ляхов пошли Поляки, другие Ляхи - Лутичи, иные - Мазовшане, иные - Поморяне...

... и пришли и сели: Радим на Соже, и от него прозвались Радимичи, а Вятко сел с родом своим по Оке, от него получили свое название Вятичи. И жили между собою в мире Поляне, Древляне, Северяне, Радимичи, Вятичи и Хорваты. Дулебы же жили по Бугу, где ныне Волыняне, а Уличи и Тиверцы сидели по Днестру и возле Дуная...

Овом приликом Нестор помиње Белые Хорваты, Сербы, и Хорутане. Што се помена Срба тиче, не може се са сигурношћу утврдити да ли се извор односи на полабске или балканске Србе. Још су проблематичнији помени "Белих Хрвата" и "Хорутана". Док мањи део историчара тврди да је реч о Хрватима и Карантанцима, већи део историчара сматра да је заправо реч о закарпатским и балканским Хрватима, а назив Хорутане се заправо односи на Карантанију и Хрватску, које Нестор поистовећује са хрватским националним именом (у појединим западним изворима Карантанија се назива Chorutania).[29]

Да се назив Белые Хорваты ипак највероватније односи на закарпатске Хрвате[30], сведоче нам даљи помени хрватског имена у Несторовој хроници:

извод из: Нестор, Повест временых лет, 6415. (907.):[31]

... Пошел Олег на греков, оставив Игоря в Киеве; взял же с собою множество Варягов, и Славян, и Чуди, и Кривичей, и Мерю, и Древлян, и Радимичей, и Полян, и Северян, и Вятичей, и Хорватов, и Дулебов, и Тиверцев, известных как толмачи...

Паралелно кад чешки и пољски владари потчињавају закарпатске Хрвате, руски кнез Владимир Свјатославич (Bлaдиmиp Cвяtocлaвич Рюрикович) полази у поход против њих:

извод из: Нестор, Повест временых лет, 6500. (992.):

Пошел Владимир на Хорватов. Когда же возвратился он с хорватской войны, 
пришли Печенеги по той стороне Днепра от Сулы; Владимир же выступил 
против них и встретил их на Трубеже у брода, где ныне Переяславль.

Дакле, део закарпатских Хрвата, који је дошао под врховну власт Кијевске Русије, дефинитивно ће изгубити сваки вид самосталности крајем X века. Једино ће повремено у делима хроничара и историчара из каснијих векова, бити поменуто хрватско национално име у руским земљама (данашњој Украјини). Тако на пример, пољски хроничар из XV века Јан Длугош (Jan Długosz, †19/05/1480.) користи несторову хронику у делу Historia Polonica. У делу наводи да је руски кнез Хрвате покорио током похода на Печењеге (Vastatis eo anno dux Russiæ Carvatis infertur illi duci a Pieczyngis bellum, contra quos egressus ad fluvium Rubieossa).

Мада се сем извора Константина Порфирогенита нигде Хрвати не помињу стриктно и прецизно у облику нације на пољској територији током раног средњег века, евидентно је да су области данашње Мале Пољске биле насељене хрватским становништвом. Тај део Хрвата је потпао под пољску власт крајем X века (тачније 999.), од прилике кад су и остале делове закарпатских Хрвата покорили владари Чеха и Руса. Сведочанство о томе је и извор настао око 1220. године, када поменути пољски хроничар и краковски бискуп Винсент Кадлубек пише дело Chronica Polonorum Vincentii Cracoviensis episcopi, између осталог, помиње да је пољски краљ Болеслав I том приликом покорио јаке народе Хуне или Хунгаре, Хрвате и Марде (Hunnos seu Hungaros, Cravatios et Mardos, gentem validam suo mansipavit imperio).

Топономастика

Као и у случају Срба, топоними који су неоспорно (по мишљењу историчара) повезани за хрватско национално име (а који се помињу у сачуваној историјској грађи) сведоче о некадашњој распрострањености Хрвата у Закарпатју и Полабљу. Идући смером исток-запад, хрватски топоними су се очували на читавом простору од Шумовитих Карпата до Полабља. Тако се у данашњој закарпатској Украјини очувао топоним Хорвати између горњег Днестра и Сана. На подручју Пољске, очувани су називи три насеља код Радома (северно од Кракова) Klwaty, Klwatka Szlacheska и Klwatka królewska. Сва три топонима у ранијојисторијској грађи се помињу као Chrwathi Phirleonis (XV век), Krwaty (1508.) итд. Јужно од Кракова до данас се очувао топоним Chirwatova Wola (у изворима се још 1366. помиње као Charvaczinskaya Volya). У данашњој Чешкој, очуван је топоним Charvátice северозападно од Прага, као и два топонима Charváty код Оломуца. На територији данашњих Чешке и Словачке постоје и други топоними везани за хрватско национално име (где и данас живи становништво које се осећа Хрватима), али то становништво је досељено током XVI и XVII века из Хрватске, везано за турска освајања на Балкану. Данас се у Чешкој и Словачкој очувао велики број хрватских етнонимских презимена (нпр. Charvat/Charvatova, Chorvat/Chorvatova, Horvath/Horvathova, Krobot/Krobotova), али они највероватније потичу од истих тих Хрвата досељених током XVI и XVII века, а не од закарпатских Хрвата (како заступа део хрватске историографије).

Посебну област заузимају хрватски топоними у Полабљу. Први од њих је проблематични извор Вибија Секвестера (Albis Germaniæ Suevos a Cervetiis dividit), али се, како је већ назначено, највероватније ипак ради о српском топониму. Саксонски хроничар Титмар из Мерсебурга (Thietmar von Merseburg) 1018. у делу Chronicon помиње хрватски топоним (venerabili laico, in Chruvati lætus duxit...), који се очувао као Korbetha код Халеа. На још неколико места се током XI века помињу хрватски топоними (1055. Churbate, 1089. Grawat), али се њихови помени од почетка XII века губе.

Карпатске планине

Због познате чињенице да се на старословенском, као и делу данашњих словенских језика реч гребен изговара као хрбат (хрьбът), као и чињенице да у појединим словенским језицима Карпатске планине се називају (или су се називале) Хрбати (на украјинском и у данашње време се називају Хрьбы) и званични и алтернативни историјски правци су из различитих циљева формирали теорије о повезаности имена Хрбат са хрватским националним именом. Тако на пример, поједини славистички, и извесни српски алтернативни историчари сматрају да је хрватско национално име формирано од Словена који су живели на планинском подручју. Таква теорија је неодржива због чињенице да се могуће хрватско нацонално име у антици помиње на географски веома удаљеном подручју од Карпата, као и чињенице да се хрватско име помиње само као једно од имена словенских народа или племена који су живели на планинском подручју.[32] Са друге стране, извесни славистички и хрватски алтернативни историчари сматрају да Карпатске планине носе назив по хрватском национланом имену. И ова теорија је неодржива због чињенице да се у антици Карпатске планине (под тим називом) помињу још у V веку пре Христа код грчких античких писаца, а то се веома тешко може географски повезати са хрватским именом опет због поменутих могућих античких помена Хрвата на географски знатно удаљеном подручју.

Обзиром на наведено, једино што нам преостаје јесте да повезаност назива хрбат са хрватским националним именом сведемо на просту сличност.

Закључак

Историјска грађа (овде делимично изнешена) нам оставља релативно јасну слику развоја најраније историје Срба у Полабљу, од почетка њиховог додира са Франачком хришћанском цивилизацијом, и релативно фрагментарну слику развоја историје Хрвата у Закарпатју. Остаје међутим отворено питање раније историје Полабских Срба и закарпатских Хрвата, као и међусобна веза могућих античких помена Срба и Хрвата са једне, и полабских, закарпатских и балканских Срба и Хрвата са друге стране. Поменута историјска грађа, потпомогнута делом налаза помоћних историјских наука (нарочито лингвистичким налазима) нам ипак фрагментарно омогућавају да дођемо до прелиминарних закључака:

·     Могући учестали антички помени Срба се географски "приближавају" Закарпатју током првих векова после Христа, да би у самом Закарпатју били забележени од краја IV до половине VI века, а у Полабљу континуирано од средине VII века. На подручју Закарпатја, српско национално име се брзо изгубило. Највероватнији разлог томе је са једне стране одсељавање у Полабље и на Балкан, а са друге стране чињеница да се неодсељени део закарпатских Срба нашао притиснут између бројчано и организационо јачих националих и државних организација (Чешка и Пољска). У Полабљу, као што ћемо касније видети и на Балкану, српско национално име се ширило на простору дела словенских племена и оно постаје уопштено (кохезионо) име за већи број групација, чија се (национална или племенска) имена повремено помињу током IX и X века, а потом се губе. Српско име се усталило за Словене насељене између река Сале, Лабе и Одре. И поред рано изгубљене независности, полабски Срби ће за разлику од других словенских полабских племена, и поред јаке вишевековне германизације, очувати свој национални идентитет до данашњих дана. Један од главних чинилаца очувања српског националног имена највероватније је и релативно дугачка власт чешких владара на делу етничког простора данашњих Лужичких Срба.

·     Могући учестали антички помени Хрвата се такође географски "приближавају" Закарпатју током истог временског периода када и српски, с тим да се хрватско национално име од VI века управо задржало на простору централног Закарпатја, док су се у Полабље највероватније населиле мање издвојене хрватске групације, које су се брзо асимиловале у друго словенско и несловенско становништво. Попут српског, и хрватско име је највероватније било уопштено име за већи број словенских заједница. За разлику од Срба у Полабљу, који се помињу на релативно малом простору, хрватско национално име се "растегло" од данашње Западне Украјине (Шумовити Карпати), преко горње Висле (Мала Пољска) до североисточне Чешке (па делимично и до Полабља). Та околност, одсељавање на Балкан, као и релативно незгодан политички положај између Чешке, Пољске и Кијевске Русије условило је релативно нагли нестанак хрватске државне организације у Закарпатју на прелазу из X у XI век, и утапање закарпатских Хрвата у ове три државе.

Све у свему, сплет историјских околности је условио да се хрватско име у Закарпатју потпуно угаси, а српско име у Полабљу сведе на реликтну и минорну групацију Лужичких Срба. И једно и друго име ће најјачи корен ухватити и проширити тек доласком на Балканско полуострво.

Summary

The first historical and geographical area, which was not the subject of conflict between official and alternative historiography was Carpathian Mountains and river Elbe region. Geographically, that is spread out from Eastern (Лесистые, Lesistiye) Carpathian Mountains on the east, to the river Elbe on the west. Historical documents related with this period of time, is much better preserved than that from the ancient period. In this article are presented sources that give relatively clear picture of the development the earliest history of Serbs in Elbe region, and fragmented picture of the development of Croat history in Carpathian Mountains region. Based on that, and with help of auxiliary historical sciences we came to the following preliminary conclusions: Possible antique mentions of Serbs are recorded geographically brought near Carpathian Mountains during the first several centuries in this era, and in Carpathian Mountains area are recorded from the end of IV century to the middle of VI century. In this territory, and later on Balkan Peninsula, Serbian name was spread over many Slav tribes territory. It becomes their cohesive name. Possible antique mentions of Croats are also geographically brought near Carpathian Mountains area during the same period as mentions of Serbs. But the Croatian national name from VI century stayed long on the central Carpathian Mountains area. On Elbe river area settled only small Croatian groups. As for Serbian name, Croatian name was cohesive for more Slav groups. At the end, by many historical circumstances, Croatian name in Carpathian Mountains area was completely disappeared, and Serbian name in Elbe river area becomes relict, minor group of today called Lusatian Serbs. Both names will strengthen their roots only by arrival to Balkan Peninsula.

Београд - Belgrade 2002.

Проф. Игор Мојсиловић

 

 

ЛИНКОВИ:

http://hbar.phys.msu.su/gorm/chrons.htm

http://www.clavmon.cz/FRRB/

http://www.euratlas.com

http://www.geocities.com/Athens/Delphi/7634/stosor.htm

http://www.hr/darko/etf/etfss.html

http://www.livius.org/home.html

http://www.newadvent.org/cathen/

http://www.patent-mcci.ru/new/books/src/const/index.htm

http://www.pereplet.ru/hist-mgu/sources.htm

http://www.snerpa.is/net/forn/hervar.htm

http://www.srpskadijaspora.co.yu/zemlje/menibiblioteka/26.03.1997-l.html

ОСТАЛИ ВАЖНИЈИ ИЗВОРИ:

·     Војна Енциклопедија, Издање лексикографског завода, Београд 1975.

·     Где се налазила Србија од VII до XII века, Реља Новаковић, Београд 1981.

·     Историја Срба, Константин Јиречек (превод Јован Радонић), Београд 1952.

·     Лужички Срби у средњем веку, основне линије за њихову историју од VI до XIII века, Јан Бранкачк, Титоград 1979.

·     Лужички Срби, Саво Ј. Орловић, Гласник Етнографског музеја на Цетињу, Цетиње 1964.

·     Одакле су Срби дошли на Балканско полуострво, Реља Новаковић, Београд 1977.

·     Одломци историје Срба, Милорад Милојевић, Београд 1872 (репринт).

·     Првих пет векова српске историје, Константин Николајевић, Београд 1999.

·     Срби, име Срби кроз време и простор, Реља Новаковић, Београд 1993.

·     Срби, Народ најстарији, Олга Луковић Пјановић, Београд 1990.

·     Diplomatska i Politička Povijest Hrvatske, Иво Омрчанин, Вашингтон 1991.

·     Geschichte der Sorben, Јан Бранкачк и Фридо Метшк, Будишин 1977.

·     Historija Serbskeho naroda, Вилхелм Богуславски и Михал Хорник, Будишин 1884.

·     Ime Hrvat u povijesti slavenskih naroda, Вјекослав Клаић, Загреб 1930.

·     Ljetopis Popa Dukljanina, Владимир Мошин, Загреб 1950.

·     O istoriji i geografiji etničkog imena Sorb/Serb/Sarb/Srb(in), Х. Шустер-Шевц, Зборник Матице Српске за филологију и лингвистику XXVII-XXVIII, Нови Сад, 1984-1985.

·     Opšta Enciklopedija Larousse, Beograd 1973.

·     Porijeklo imena Hrvat, Алемко Глухак, Загреб 1990.

·     Prihod Hrvatov, Људмил Хауптман, Љубљана 1924.

·     Słownik Słowiańskich staroźytności, Вроцлав-Варшава-Краков 1967.

·     The smallest sclavonic nation – the Sorbs of Lusatia, Gerald Stone, Лондон 1972.



[1] Језик данашњих Балканских Срба (тзв. новоштокавица) спада у групу јужнословенских језика, који су сличнији данашњим источнословенским (условно речено штокавским) него западнословенским (условно речено чакавским) језицима. Ова лингвистичка разлика се од стране неких историчара објашњава процесом чехизације и полонизације Лужичких Срба, али се овом приликом готово у потпуности занемарује историјска грађа која сведочи о ширењу Чешког и Пољског националног имена међу Словенима. Основна сличност данашњег српског и лужичкосрпских језика је управо упитна заменица што, али поред ње готово да значајнихих сличности у оквиру словенске групе језика нема. Горњолужичкосрпски језик је најсличнији данашњем чешком, а Доњолужичкосрпски језик је најсличнији данашњем пољском језику. Тиме се оба лужичкосрпска дијалекта (или језика) фактички убрајају у западнословенске језике, што они по својој структури свакако и јесу.

[2] У контексту: "После тога, Дрван, кнез народа Срба, који потичу од народа Словена, напустио је франачког владара, прикључивши се Самовој држави...".

[3] "штогод је земља између Сале и Лабе, све су настањене Вендима Словенима, који се другим именом називају и Срби".

[4] Тај назив је употребљаван у историјској грађи (VII од XIX века) од стране немачких извора, који се односи на словенско становништво у Полабљу, Алпима и делу Панонске низије. И за остале словенске народе повремено се користи овај назив. 

[5] Далеминци се први пут помињу 805; Колендићи 839; Миличани 850; итд.

[6] Интересантно је овом приликом истаћи да управо у овом делу за 822. годину, Анали наводе јужне Србе у вези са устанком Људевита у Панонији, што прдставља први поуздани помен Срба на Балканском полуострву.

[7] "... североисточно од Мораваца су Далеминци, источно од Далеминаца Хрвати, северно од Далеминаца су Срби, а западно од њих су Суселци. Северно од Хрвата је земља Mägdhaland, а северно од Mägdhaland је Sermende, до планина Riffin...".

[8] Код старијих извора, интерполација је врло раширена појава. Она настаје кад хроничар покушава на основу оскудних сазнања да једноставно употпуни информацију о нечему што му евидентно није најпознатије. У историографији је за сада идентификован већи број разних облика интерполације.

[9] Већина историчара сматра да је овај извор заправо дело више аутора из периода од краја IX до краја X века. Иначе, део извора Константина Порфирогенита, који се односи на балканске Србе и Хрвате, као и извори који помињу сеобу на Балканско полуострво, биће посебно обрађени у наредним текстовима.

[10] "Знај, да Хрвати који живе у Далмацији потичу од некрштених Хрвата, који се називају бели, који живе са оне стране Турске, близу Франачке, и граниче се са Словенима, некрштеним Србима".

[11] "Треба да се зна, да Срби потичу од некрштених Срба, који се називају бели, настењених са оне стране Турске [тј. Угарске], у пределу који они називају Бојка, а који се граничи са Франачком... тамо су дакле ови Срби били настањени од почетка...".

[12] Порфирогенит на пример доказано неосновано изводи име Срба од латинске речи "роб" (објашњење у другом делу студије).

[13] Поред Срба и Хрвата, Хебрејски анонимус помиње и народе Мораваца (Mwr.wh), Пољака или Леха (Lwcnj) и других.

[14] Заправо, Чешка је током средњег века (од 1203.) само формално признавала власт Римско-немачког цара, а заправо је имала пуну самосталност (све до 1526. кад су Хабсбурзи добили чешку круну).

[15] Сличне интерполације нису реткост у историјској грађи средњег и новог века, при чему се стара античка имена, нарочито у западној грађи доводе у везу са именима из тог доба. Тако на пример, историјска грађа средњег и новог века помиње Ибере на Пиринејском полуострву, Хуне у Мађарској, Илире, Трачане, Мезеје на Балкану, Сармате и Ските у Украјини, Филистејце у Палестини, итд. Занимљиво је овом приликом истаћи, да алтернативне историографије на овом поднебљу, још увек видљиво не користе корелацију Венди-Вандали за своје теорије.

[16] До скора се сматрало да је аутор ове хронике, сачуване заправо на чешкој редакцији старословенског језика, болеславски каноник Далимил. Савремена чешка историографија је дошла до сазнања да је прави аутор бискуп Хинек Жак.

[17] По мишљењима појединих алтернативних историчара, и Чеси као нација се помињу код Плинија и Клаудија Птоломеја на Кавказу, али ипак знатно преовладава став да су Чеси чисто словенски народ, насељен на бившој територији старог келтског племена Боја.

[18] У контексту: "Од речи Сармата или Сауромата, реч Сарби води порекло. У ствари реч Сарби, је у данашњим данима Венди, како се на њиховом језику каже. А Српска реч се назива Вендски језик...".

[19] Занимљиво је да се овај исти топоним у извору из 1196. помиње као Cherewist, што у извесној мери више подсећа на хрватско а не на српско име.

[20] Највероватније је заправо реч о рату између Авара (који су иначе сродни Хунима, па их извесни извори мешају) и Лангобарда (Германи сродни Готима), у другој половини VI века, након чега су се 568. године Лнагобарди одселили на Апенинско полуострво.

[21] Код западних и византијских извора (за разлику од арапских), долази често до изражаја верска пристрасност кад се помињу народи или племена која су у то време још била паганска.

[22] Такође, још се не може поуздано утврдити идентитет мистериозног масудијевог "Avanğe".

[23] "... Хрвати су у то време живели иза Багибарије [Баварске ?], где су до недавно живели Белохрвати...".

[24] "... Хрвати који су остали у Франачкој, донедавно називани Белохрватима то јест белим Хрватима, имају свог архонта. Они су подложни Отону, великом краљу Франачке или Саксоније   и некрштени су. Ступају у родбинске и друге односе са Турцима [Угарима]...".

[25] "Знај, да велика Хрватска, названа и бела, је остала некрштена до данашњег дана, исто као и њени суседи Срби. Исто тако она има мање коњице и пешадије, у поређењу са крштеном Хрватском, зато што је више изложена пљачкању Франака, Турака [Угара] и Печењега. Она нема ни сагене ни кондуре [врсте бродова], јер лежи далеко од мора. А море које је од ње удаљено 30 дана се назива Црно".

[26] Део руске историографије до првих деценија XX века, као и данашња алтернативна руска историографија стоји на становишту да Варјази нису Скандинавци (односно Германи) већ Словени.

[27] Реч је о првом чешком кнезу (и светитељу) Вацлаву, који је погинуо од стране рођеног брата Болеслава I Окрутног 28/09/935. године.

[28] Нестора Кијевског српска алтернативна српскословенска и аутохтонистичка историографија користи као један од важнијих доказа за своје (у II делу описане) тврдње. Званична историографија са друге стране овај помен објашњава потребом писца да докаже како се Словени налазе међу првим народима који су примили хришћанство:

извод из: Нестор, Повĕст временых лĕт, увод:

К Моравам же ходил и апостол Павел и учил там; там же находится и Иллирия, до которой доходил апостол Павел и где первоначально жили Славяне. Поэтому учитель Славян - апостол Павел, из тех же славян - и мы, Русь; поэтому и нам, Руси, учитель Павел, так как учил Славянский народ и поставил по себе у Славян епископом и наместником Андроника. А Славянский народ и Русский един, от Варягов ведь прозвались Русью, а прежде были Славяне; хоть и Полянами назывались, но речь была славянской. Полянами прозваны были потому, что сидели в поле, а язык был им общий - Славянский.

[29] Проблем Карантаније, Карантанаца, Словенаца, Панонских Хрвата и иначе територије настањене становништвом кајкавског дијалекта биће обрађиван у наредним текстовима.

[30] Ипак треба узети у обзир и чињеницу да облик Хорваты, Нестор користи кад несумљиво говори о балканским Хрватима, и њиховом рату са бугарским царем Симеоном 6430. (942.) Међутим, овом приликом је реч највероватније о пренесеном податку, јер се овај догађај по поузданијим изворима десио 923. године.

[31] Нестор је датирао догађаје од стварања света (по византијској традицији). У загради је приказана одговарајућа година од рођења Господњег.

[32] На пример, чешко (бохемско), моравско, руско, српско и имена бројних мањих словенских групација се од најранијег времена бележе на или у непосредној близини географског терена који је био несумљиво планински.