Povelja bana Ninoslava Dubrovcanina iz 1240. godine
Povelja kralja Stefana Ostoje Dubrovcanina iz 1399. godine
Potpis kralja Stefana Tvrtka
Potpis kralja Stefana Ostoje
Povelja kralja Stefana Tvrtka Dubrovcanima iz 1367. godine
Натписи, период 1353-77. године
Natpisi, period 1353-77. godine


"Srpski dohodak"

"Ja Stefan Otstoja po milosti jego Bozastva kralj Srbljem Bosni i Primorju, spodobljen bih
kraljevstvati v zemljah roditelja i praroditelja nasih, tvore pravdu i ispravljaje
i pravila,cine milosti i zapisanija, vjeru ze dae gradovom i vladanijam malim ze i velicim,
vsakomu ze po dostojaniju jego.

...I vlastela i poklisari grada Dubrovnika primise i obavezase se kraljevstvu mi davati
od grada Dubrovnika i od opstine srpski dohodak dvije hiljade perper dinara dubrovackih,
svake godine na Mitrovdan, po zakonu i uvjetu kako su davali nasem bratu svetopocivsi mu
gospodinu kralju Stepanu Tvrtku..."

- Povelja Stefana Ostoje Dubrovcanima, 5. Februara 1399.


"Moji ljudi"

"I joshte zapisuju, hochu i tvrdju, da - dopustiv meni Gospod Bog gospoctva - da nisam voljan,
ni da mogu, nikada zabraniti ni zaustaviti ni jedne moje ljude, ni Vlahe ni Srblje, slobodno
hoditi u Dubrovnik, trgovati tako soli kako ine trge i vse ine svoje posle slobodno
opraljati; pache, ni ine gospode ljudi da nisam voljan preko nashega kotara ustaviti,
ni braniti hoditi slobodno svojimi trzi i s inimi svojim opravami u Dubrovnik"

-Vladislav Hercegovic (15. avgusta 1451.)


"Gospoda Srpska"

"...u poveljah s roditelji i praroditelji nasim gospodom srbskom, raskom i bosanskom,
kako da bismo im obicaje recene gospode potvrdili i ustanovili."

- Povelja Stefana Ostoje Dubrovcanima, 5. Februara 1399.


Повеља краља Твртка I Дубровачкој републици, 2. децембра 1382. године.

“Веома је пријатно прослављати Тебе како доликује и истинском вјером и овом, дакле побожном и радосном ријечју обратити се Теби, о првомучениче Христов Стефане. Ти се, пак, за оне што те каменоваху мољаше говорећи: “Господе, не узми им ово за гријех, јер не знају шта чине”. Тога ради, о многострадалниче, као што си се молио за оне што Те каменоваху – још више се моли Владици мојему Христу Богу за онога који Ти се увијек моли, призива Те и признаје Те за страдалника Христова и који сва добра дјела чини у Господу Богу својему, призивајући Тебе у помоћ, јер Твојим мољењем примих благодат од Господа Бога и удостојен бих вијенца и части и скиптра царскога мојих родитеља светих, ранијих господара српских, краљева и царева, да слиједећи животу њихову и правилима царским све недостатке исправљам и управљам у земљама Богом дарованог ми краљевства. И боравећи у њима обрете се краљевство ми у Приморју.

У Жупи Драчевичкој мјесто је подесно за зидање града. И тада призвах у помоћ Господа Бога и светога великомученика и архиђакона Стефана, као што и горе рекох, и у име његово сазидах град на реченом мјесту. И дадох му име Свети Стефан. И бјеше извољело краљевство ми поставити ту сланицу и да буде трг за продају соли.

И глас тај дође Дубровнику. Зато послаше краљевству ми властелина својега кнеза Драгоја Гучетића, молећи краљевство ми и тражећи да ту, у том мјесту, у граду и под онијем градом не постави краљевство ми сланицу нити да се ту со продаје. И каза Драгоје краљевству ми како Дубровник има уговоре старе са свима рашким господарима да у Приморју нигдје не буде постављен нови трг, осим на мјеста гдје је и прије био постављен уобичајени трг. Разумјевши уговоре раније што су Дубровчани имали с господарима рашким да се нигдје у Приморју не може поставити трг соли, осим на уобичајена мјеста – краљевство ми не хтједе измијенити уговоре старе града Дубровника што су имали с господарима рашким, него још јаче потврдих раније уговоре које су имали с господарима ранијим. Краљевство ми по Драгоју изрази жаљење Дубровнику: да довијека не буде у ономе граду или под градом трг за продају соли. И све ово што је горе написано да не измијени краљевство ми, ни син краљевства ми, нити итко од сродника краљевства ми да ово не измијени докле год Дубровник и властела дубровачка не измијене ово или неком невјером не изгубе они, или дјеца њихова или насљедници њихови.

А свједоци су овоме: дворски пристав Мирко Радојевић, војвода Влатко Влковић и кнез Павле Јабланић. Записа се, пак, ово 1382. године по рођењу Христову, 2. дана мјесеца децембра. Писано на Бишћу у Подгради.

+ СТЕФАН ТВРТКО,
МИЛОШЋУ БОЖЈОМ КРАЉ
СРБЉЕМ И БОСНИ И ПРИМОРЈУ.”

Povelja kralja Tvrtka I Dubrovačkoj republici, 2. decembra 1382. godine.

“Veoma je prijatno proslavljati Tebe kako dolikuje i istinskom vjerom i ovom, dakle pobožnom i radosnom riječju obratiti se Tebi, o prvomučeniče Hristov Stefane. Ti se, pak, za one što te kamenovahu moljaše govoreći: “Gospode, ne uzmi im ovo za grijeh, jer ne znaju šta čine”. Toga radi, o mnogostradalniče, kao što si se molio za one što Te kamenovahu – još više se moli Vladici mojemu Hristu Bogu za onoga koji Ti se uvijek moli, priziva Te i priznaje Te za stradalnika Hristova i koji sva dobra djela čini u Gospodu Bogu svojemu, prizivajući Tebe u pomoć, jer Tvojim moljenjem primih blagodat od Gospoda Boga i udostojen bih vijenca i časti i skiptra carskoga mojih roditelja svetih, ranijih gospodara srpskih, kraljeva i careva, da slijedeći životu njihovu i pravilima carskim sve nedostatke ispravljam i upravljam u zemljama Bogom darovanog mi kraljevstva. I boraveći u njima obrete se kraljevstvo mi u Primorju.

U Župi Dračevičkoj mjesto je podesno za zidanje grada. I tada prizvah u pomoć Gospoda Boga i svetoga velikomučenika i arhiđakona Stefana, kao što i gore rekoh, i u ime njegovo sazidah grad na rečenom mjestu. I dadoh mu ime Sveti Stefan. I bješe izvoljelo kraljevstvo mi postaviti tu slanicu i da bude trg za prodaju soli.

I glas taj dođe Dubrovniku. Zato poslaše kraljevstvu mi vlastelina svojega kneza Dragoja Gučetića, moleći kraljevstvo mi i tražeći da tu, u tom mjestu, u gradu i pod onijem gradom ne postavi kraljevstvo mi slanicu niti da se tu so prodaje. I kaza Dragoje kraljevstvu mi kako Dubrovnik ima ugovore stare sa svima raškim gospodarima da u Primorju nigdje ne bude postavljen novi trg, osim na mjesta gdje je i prije bio postavljen uobičajeni trg. Razumjevši ugovore ranije što su Dubrovčani imali s gospodarima raškim da se nigdje u Primorju ne može postaviti trg soli, osim na uobičajena mjesta – kraljevstvo mi ne htjede izmijeniti ugovore stare grada Dubrovnika što su imali s gospodarima raškim, nego još jače potvrdih ranije ugovore koje su imali s gospodarima ranijim. Kraljevstvo mi po Dragoju izrazi žaljenje Dubrovniku: da dovijeka ne bude u onome gradu ili pod gradom trg za prodaju soli. I sve ovo što je gore napisano da ne izmijeni kraljevstvo mi, ni sin kraljevstva mi, niti itko od srodnika kraljevstva mi da ovo ne izmijeni dokle god Dubrovnik i vlastela dubrovačka ne izmijene ovo ili nekom nevjerom ne izgube oni, ili djeca njihova ili nasljednici njihovi.

A svjedoci su ovome: dvorski pristav Mirko Radojević, vojvoda Vlatko Vlković i knez Pavle Jablanić. Zapisa se, pak, ovo 1382. godine po rođenju Hristovu, 2. dana mjeseca decembra. Pisano na Bišću u Podgradi.

+ STEFAN TVRTKO,
MILOŠĆU BOŽJOM KRALJ
SRBLJEM I BOSNI I PRIMORJU.”