Преглед
(Делови пренешени са Векова Срба)

0 животу и деловању Срба од VІІ до ІХ века мало се шта зна‚ изузев да су запоседали велики простор‚ Отуда је сасвим разумљиво што се у Франачким аналима за 822. годину саопштава: Да су Срби народ који држи велики део Далмације ("Sorabi, quae natio magnam Dalmatiae obtinere dicitur"). Под Далмацијом се подразумева римска провинција‚ која се дуж обале Јадранског мора простирала од Истре до Љеша‚ а на север до долине Саве‚ Западно од Срба у провиници Далмацији настањивали су се и Хрвати‚ а поред њих и друге скупине Словена‚ као што су Гудусцани или Гудушчани, на подручју Лике и Гацке, око Оточца. Изгледа да је и данашњи град Вуковар (у прошлости називан и Влкоу, Волков) добио своје име по племену Вилци (В'лци) који су живели на реци Лаби. Приликом досељавања на Балканско полуострво поједине скупине Словена задржавају извесно време старо племенско име‚ које су стекле још у "прадомовини". На ширем подручју Солуна помињу се већ 614-616. године као посебна племена: Дрогувити или Друговити (Друговићи)‚ Сагудати‚ Велегезити‚ Вајунити ( Војнићи) и Верзити (можда Брзићи или Брезићи)‚ Сва су ова имена донета из прадомовине‚ али се зато шест деценија касније на истом подручју помињу и словенске скупине које су добиле имена по крајевима или речним долинама у којима живе. Такав је случај са Ринхинима и Стримонцима (Струмљанима)‚ Ови су последњи живели у долини реке Струме (Стримон)‚ а Ринхини око реке Рихиос. Називи поменутих река познати су још из античких времена‚ На сличан је начин настало и име племена Тимочана‚ који се помињу 818. године‚ што не значи да своје име нису стекли и знатно раније.

Поред племенског имена по којем ће се назвати и територија и држава (Србија‚ српске земље)‚ и којим ће се сачувати осећање припадности једном племену или народу‚ у исто време ће се код једног дела Срба стварати називи изведени из имена крајева и речних долина‚ Такав је случај са Србима Неретвљанима‚ Захумљанима‚ Травуњанима (Требињцима)‚ Конављанима‚ Дукљанима‚ Рашанима и Босанцима‚ Сви наведени називи нису настали истовремено‚ Најмлађи су свакако Босанци и Рашани.

Српске земље

На основу расположивих историјских извора може се рећи да су Срби на Балканском полуострву запоседали простор између обала Јадранског мора и реке Саве. Дуж морске обале Срби су насељавали све крајеве између ушћа Цетине и ушћа Бојане‚ а у унутрашњости приближно између Уне и долине Ибра и Мораве. При настојању да се о свему добије што поузданија слика морају се користити подаци које је саопштио Константин Порфирогенит‚ као и подаци из знатно млађег "Барског родослова" (Летописа попа Дукљанина). Константин Порфирогенит изричито наглашава да су Срби населили дуж обале Јадранског мора подручје између реке Цетине и реке Неретве‚ које се назива Неретвљанска област или Паганија. Срби су населили и Захумље‚ које се дуж морске обале простире између Неретве и Дубровника‚ а населили су такође Травунију (Требиње) и Конавле‚ подручје између Дубровника и Боке Которске и Дукљу која се простире између Боке Которске па до ушћа Бојане.

Паганија или Неретвљанска област

Срби у Паганији или Неретвљанској области имали су четири насељена и утврђена града – Мокро (Макарска)‚ Верула (Вруља)‚ Острок (3аострог) и Славинец (Градац)‚ а припадала су им следећа острва у Јадранском мору: Брач‚ Хвар‚ Корчула и Мљет‚ Запосели су их тек у VIII веку‚ На простору између Цетине и Неретве Срби су насељавали три жупаније: Растоцу‚ данашњи Расток на истоименом језеру код Вргорца‚затим жупанију Мокро‚ која се простирала од Вруље до Подгоре. Обе жупаније се простиру дуж морске обале‚ док је трећа по имену Дален била удаљена од мора‚ За жупанију Дален се претпоставља да је обухватала данашње Дувно‚ али постоје и друга мишљења‚

Захумље или Хумска Земља

Срби су населили и крајеве јужно од Неретве. Подручје између Неретве и Дубровника називало се Захумље или Хумска Земља. На овом простору је у ІХ и X‚ веку било више градова‚ међу којима се помињу Бона и Хум‚ Град Бона налазио се где и данашњи Благај‚ Поред њега постојали су и други градови‚ као што су: Стон на Пељешцу‚ затим Мокрискик - Мокро у југозападном делу Мостарског Блата; град Јосли код данашњег села Ошље (североисточно од Стона)‚ град Галумаиник - Глумине (северно од Ошља) и град Добрискик‚ вероватно Дабар у Дабарском пољу.

Према Барском родослову у Захумљу су постојале следеће жупаније: Стон‚ Попово‚ Жапска или Зажабље‚ Лука на доњој Неретви‚ жупанија Дубрава на левој обали Неретве са Почитељем‚ као и жупанија Дабар‚ која обухвата Дабарско поље– Жупанија Веченике (Вечерићи) на десној обали Неретве обухвата вероватно Мостарско поље‚ жупанија Велика (Велика Гор) је вероватно крај око Љубушког‚ а Горимита (Имота) је Имотско поље‚ Све су ове жупаније први пут поменуте у Барском родослову‚ али је сасвим извесно да су оне постојале и пре него што је Родослов написан.

Травунија или Требиње

Трећа по реду српска област у Приморју је Травунија или Требиње‚ која се простирала између Дубровника и Боке Которске‚ Травунија је настала сједињавањем два подручја — Травуније у ужем смислу речи (Требиња) и Конавала‚ До политичког уједињавања дошло је врло рано‚ већ половином ІХ века‚ Од насељених и утврђених градова били су познати: Требиње‚ Врм (по жупи Врм између Требиња и Билеће)‚ Рисан‚ затим градови Лукавете и Зетливи‚ За први се прет– поставља да се налазио где и Лука у уну– трашњости Требиња‚ док је други можда Нецвијеће код Требиња‚ али има и других прет– поставки.

Шта је све обухватала Травунија јасније се види из Барског родослова‚ према којем се у Травунију убрајају следеће жупаније: Љубомир‚ Фатница‚ Рудине‚ Крушевица‚ Врм‚ Рисан‚ Драчевица‚ Конавли‚ Жрновница (Жупа Дубровачка).

Дукља (3ета)

Обавештења о Дукљи су прилично оскудна‚ Извесно је да се њена територија простирала од Боке Которске према "кастелима" Драча‚ у које Константин Порфирогенит убраја: Љеш‚ Улцињ и Бар‚ што показује да Дукљи у то доба не припадају поменута градска насеља‚ У поменутој области налазе се следећи градови: Градац‚ Лонтодокла и Новиград‚ али се њихов положај не може са сигурношћу утврдити‚ Према Барском родослову у Дукљи су се налазиле следеће жупаније: Лушка жупанија‚ која обухвата данашње Љешкопоље‚ жупанија Подлужје обухватала је жабљачки крај‚ жупанија Купелник налазила се источно од Подлужја.

жупанија Облик‚ названа по брду Облик (Тарабош)‚ простирала се десном обалом Бојане јужно од Скадарскогјезера‚ жупанија Прапратна налазила се између Бара и Улциња‚ жупанија Цуцева простирала се вероватно око Будве‚ жупанија Црмница допирала је до западних обала Скадарског језера и жупанија Грбаљ.

У континенталном делу римске провинције Далмације који су Срби населили формирана је посебна историјска област — Србија‚ Ову област називају Србијом и Константин Порфирогенит и писац Барског родослова‚ али је њен географски положај сумарно приказан.

За Дукљу и Травунију саопштава се толико да се својим: "планинским странама" граниче са Србијом‚ а Захумље‚ такође са "планинским странама"‚ са Хрватима‚ Јужно од Србије била би Бугарска‚ а "северно" Хрвати‚ у ствари Бугари би били на југоистоку‚ а Хрвати на северозападу‚ Посредно се може утврдити да су Срби били све до Саве‚ пошто су се на левој обали налазили Угри (Мађари)‚ За утврђивање географског простора Србије не помаже много ни присуство градова које помиње Константин Порфирогенит.

Према његовом писању у Србији су постојали следећи насељени градови: Дестиник‚ Чернавуск‚ Међуречје‚ Дреснеик‚ Лесник и Салинес‚ Од ових градова поуздано је утврђен положај града Салинес‚ То је средњовековно насеље Соли‚ односно данашњи град Тузла‚ за коју се изреком каже да је у Србији‚ Са знатном вероватноћом може се рећи да је град Дестиник био на месту где се налази средњовековно насеље Дрстник‚ које је лежало на ушћу реке Клине у Бели Дрим. У оквирима тадашње Србије улазила је и посебна географска област која се звала Босна‚ Била је то омања територија око горњег и средњег тока реке Босне са градовима Котором и Десником‚ Котор или Которац се вероватно налазио у жупи Врхбосни код Сарајева‚ док за град Десник таква вероватноћа не постоји‚ Поред Босне‚ на западу Србије‚ постојао је и крај који се називао Раса‚ односно Рашка‚ на истоку Србије‚ Раса и Босна су у то доба само географске области и језгра будућих држава‚ За утврђивање западне границе Србије у знатној мери помаже и чињеница што Константин Порфирогенит изричито каже да се Срби и Хрвати међусобно граниче на ушћу Цетине‚ код Имоцког и Ливна. Даље према северу до Саве вероватно је граница ишла масивом Динаре и долином Уне‚ За границу према истоку може се поуздано тврдити да је била у долини Ибра‚ али и да се спуштала према југу до ушћа реке Клине у Б‚ Дрим‚ тачније да је захватала северне делове Метохије. Писац Барског родослова већ зна да се Србија дели на две веће области: на Босну западно од Дрине до Борове планине ( Монс Пини ) и на Расу или Рашку која се простире источно од Дрине до Лаба и Липљана. То да је Дрина раздвајала Босну од "остале Србије" истичу и византијски писци половином ХІІ века‚ Пошто се у Барском родослову помињу "Дринска жупанија" ‚ реке Дрина‚ Лим‚ Ибар‚ Топлица‚ Сава и то у вези са политичким збивањима у Србији‚ може се закључити да се територија Србије заиста спуштала и према Сави и према Топлици.

Стварање српских држава

Настајање српских држава на Балканском полуострву не може се пратити у појединостима‚ због недостатка историјских извора‚ Словенска племена која су се доселила морала су прилагођавати своју организацију земљишту на којем су боравила. Византијски извори бацају одређено светло на нове облике организовања‚ па се о њима обично говори као о "склавинијама"‚ тј‚ посебним територијалним целинама насељеним Словенима‚ које по правилу признају врховну власт византијског цара‚ "Склавине" имају и своја имена‚ као што је то био случај са Словенима у околини Солуна. Када су се на Балканско полуострво доселиле велике скупине Срба и оне су морале да прилагоде своју организацију приликама у којима су живеле и земљишту које су населиле‚ Због свега тога за почео је некако у исто време и процес стварања држава у неколико области‚ Према писању Константина Порфирогенита‚ последња се у тај процес укључила област Неретвљана‚ која је најкасније примила xришћанство. Поред области Неретвљана‚ процес стварања држава започео је у Захумљу‚ Травунији‚ Конавлима‚ Дукљи и свакако у Србији‚ Одмах треба истаћи да у појединим областима нису постојали сви потребни услови да би се створила држава‚ Срби су кроз историју доказали да су државотворан народ‚ који је током средњег века створио неколико држава‚ па се дешавало да у исто време егзистирају напоредо три или четири државе у којима живи српски народ‚ Ова појава није необична‚ пошто су сличне појаве присутне и код других европских народа у средњем веку‚ Изгледа да су неки елементи српске државности постојали још у прадомовини‚ Стабилност српског имена кроз векове свакако сведочи и о стабилности племенскогјезгра‚ Поред тога‚ Срби су већ у прадомовини имали свог владара (кнеза)‚ којег су могли да наслеђују синови и најближи рођаци‚ Према сачуваној традицији‚ један од синова српског кнеза у прадомовини повео је део свог народа да се насели на Балканско полуострво. 0 постојању владарских родова сведочи и чињеница што је у породици хумског кнеза Михаила Вишевића‚ који је владао Србима настањеним у Захумљу крајем ІХ и у првој четвртини Х века‚ сачувана успомена да његов род води порекло са Висле‚ од породице Литцик. Постојање владалачких родова и стабилног племенског језгра сведочи да су одређени елементи државности створени још у прадомовини‚ 0 стабилности племенског језгра са чврстим унутрашњим везама говори и чињеница да је напоредо могло постојати и неколико држава‚ али да су Срби били свесни да припадају једном племену или народу‚

O drugim slovenskim plemenima: Guduscanima i Timocanima
(Delovi preneseni sa Srpskog Nasledja)

"Franacka hronika", ili "Ajnhardov letopis"

"U opisu dogadaja pred sam pocetak Ljudevitog ustanka, Ajnhard navodi kako su 818. godine stigli u Heristal, gde je tada boravio franacki car Ludvik, poslanici u Heristalu medu kojima se spominje i Borna... Postavlja se pitanje, zaљto je uceni Ajnhard, koji je zbivanja opisao sa toliko detalja, nazvao Bornu samo knezom Guduskana, a ne knezom Hrvata? On spominje izaslanike Abordita, Guduskana, Timocana i Ljudevita, kao stareљinu Donje Laponije.

Da je Bornino podrucje bilo u sastavu Hrvatske, ne bi se moglo desiti da ga Ajnhard ne nazove knezom Hrvata, jer bi takva Hrvatska (na jugu cak do Cetine i Livna) bila za ono vreme veoma velika i mocna zemlja, a Ludviku u Heristalu, svakako bi laskalo da se medu ostalim knezovima nade i jedan knez Hrvata..."

Prema profesoru Novakovicu, medu izaslanicima kod franackog cara, u Heristalu 818. godine, ne spominju se ni srpski predstavnici, ali Ajnhard navodi da je Ljudevit, u jednom trenutku, pobegao Srbima i oteo deo njihovih teritorija u Dalmaciji (tad se Dalmacijom smatrala teritorija od jadranske obale do reke Save). Receni Borna, od 818. do 821, napreduje od "vojvode Guduskana", preko "vojvode Dalmacije", do "kneza Dalmacije i Liburnije". Medutim, ni ovom prilikom se ne spominju hrvatske zemlje i Hrvati, pa prof. Relja Novakovic iznosi samo teze o zemljama kojima je mogao da vlada Borna i mogucem odnosu Srba prema tim zemljama:

"Reklo bi se da za odgovor valja uzeti samo dve pretpostavke. Jedna je da su se Ajnhardovi Srbi nalazili na istom podrucju kojim je upravljao Borna, ali samo kao manja znacajna grupacija, a druga je, verovatnija, da su, kao etnicka skupina, ћiveli nedaleko od Bornine teritorije, van podrucja franacke interesne sfere, verovatno, pod vizantijskom vlaљcu, ili cak, moћda, i samostalni, te nisu ni bili pozvani da poљalju svoje delegate na franacki dvor".

Mnogo odredenije zakljucke o Borni iznosi Svetislav M. Prvanovic

"Najstariju vest o Borni, nalazimo kod Ajnharda, najcuvenijeg letopisca na franackom dvoru. Beleћeci kako su dva slovenska poslanstva, godine 818, stupila pred cara ћaleci se na Bugare, on iznosi u nastavku da su to bili "poslanici Branicevaca i Borne, kneza Guduљcana i Timocana, koji su nedavno iz zajednice s Bugarima otpali i u naљe krajeve preљli". Prvanovic nastavlja:

"Ovaj Ajnhardov podatak, u obliku kako je citiran, potpuno je jasan. Jedno poslanstvo je doљlo u ime Branicevaca, a drugo u ime Borne - zajednickog kneza Guduљcana i Timocana, koji su nedavno (i jedni i drugi), zbog sukoba s Bugarima, preљli u krajeve pod franackom vlaљcu..."

Borna je bio podanik Franackog Carstva, tu nema spora, ali ovo carstvo nije imalo nikakve posede (ni vazalne) na balkanskoj obali Jadranskog mora, jer je po Ahenskom miru (812) granica interesnih sfera izmedu Franackog Carstva i Istocnog Rimskog Carstva (Vizantije) povucena linijom: od Istre, preko vrhova Velebita, pored Srba, Livna, Imotskog do Peljeљca.

"Poљto je Racki ustanovio, kao neosporno, iz kasnijih zapisa o Guduљcanima, onih posle 818. godine, da su to bili u stvari Gacani, malo pleme u Gackoj, severno od Like, koje odatle s Timocanima, zbog geografske udaljenosti, nije moglo imati ni bliћeg dodira, ni zajednickog kneza, Racki je korigovao latinski tekst i promenio mu smisao, stavljajuci zapetu iza reci Guduљcani. On je Bornu i Guduљcane odvojio ne samo od Timocana, kao njihovih suseda, nego i od daljeg latinskog konteksta, koji je, time, kao misaona celina, potpuno iskidan. Tako je ispalo da su pred cara stupila ne dva, nego tri poslanstva: prvo - poslanici Abodrita, takozvanih Bodricana ili Branicevaca, nastanjenih istocno od uљca Velike Morave; drugo - poslanici Borne, kneza Guduљcana, Gacana i trece - poslanici Timocana, koji su se (jedini, dakle) sklonili ispred Bugara i preљli u franacke krajeve".

Svetislav Prvanovic se poziva na Pavla Љafarika i Vladimira Karica iz 19. stoleca, koji Guduљcani nalaze oko Timoka i Dunava.

"Porfirogenit, 200 godina stariji od Dukljanina, tvrdi da Lika, Krbava i Gacka cak ni u njegovo vreme nisu ulazili u sastav ni geografske ni politicke Hrvatske, vec da te tri oblasti "njihov ban samo drzi pod svojom vlascu", mozemo sa pravom pretpostaviti da se i do X sacuvalo znanje da su Lika, Krbava i Gacka jos i ranije sacinjavale ili posebno podrucje sa posebnim nazivom ili su pre ukljucivanja u hrvatsku drzavu pripadale nekom drugom plemenskom sastavu."
( Prekucano iz knjige: Novakovic, Relja: "Odakle su Srbi dosli na Balkansko Poluostrvo?", Istorijski institut / Narodna Knjiga, Beograd, 1977. Stanice 53-56. )